Одбојкашка репрезентација Италије представља национални тим Италије на међународним такмичењима у одбојци. Заузима 4. мјесто на ФИВБ ранг-листи. Једна је од најуспјешнијих екипа у историји одбојке.
Наредне године је, са Анђелом Костом као новим селектором, освојена бронзана медаља на Европском првенству, које је одржано у Риму. Добар почетак, ипак, није значио много, па ће азури наредну медаљу на великом такмичењу чекати пуне три деценије. У међувремену су, осим просјечних резултата на најважнијим смотрама, освајане медаље на Медитеранским играма и Универзијади.
Највећи супарник Италијанима у овом периоду били су Холанђани.
Ипак, доминацију на свјетским и европским првенствима те издањима Свјетске лиге нијесу пратила одговарајућа постигнућа на Олимпијским играма. И док је у Барселони 1992. освојено разочаравајуће 5. мјесто, дотле је у Атланти 1996.генерација феномена, оптерећена нестварним медијским притиском, али и сјајним наступом освете жедних Холанђана, пропустила велику прилику да се домогне једине златне медаље која јој је недостајала. Сребро је оцијењено као неуспјех, па се Веласко повукао[3]. Исто су учинили Зорзи и Кантагали, док ће се Бернарди појавити на свега два такмичења у годинама које су слиједиле.
Нови селектор, БразилацБебето, задржао се релативно кратко - свега двије године - али је у том периоду успио да освоји Свјетску лигу и, још важније, Свјетско првенство 1998. Тај успјех је донекле остао у сјенци допинг скандала: након финалне утакмице је установљено да је Марко Брачи користио недозвољена средства. Играч је кажњен, али титула није промијенила власника.[тражи се извор]
Шеф стручног штаба је, потом, постао бивши репрезентативац Андреа Анастази, који је од челника федерације добио јасан задатак: задржати висок ниво, али и коначно освојити Олимпијске игре. Почело је одлично: у 1999. су освојене Свјетска лига и Европско првенство, а бронзана медаља са Свјетског купа је гарантовала пласман на Олимпијске игре.
Олимпијска година је започета освајањем Свјетске лиге - осмим и, испоставиће се, посљедњим насловом италијанске репрезентације у овом такмичењу - па се очекивало да Игре у Сиднеју буду круна једне сјајне генерације. Ипак, опет су били „кратки“. У полуфиналу их је зауставила СР Југославија[4], па је тако чудесна генерација феномена сишла са велике сцене, а да ни у трећем покушају није успјела да освоји олимпијско злато.
Током наредне три године је постизао изванредне резултате. Двије европске титуле (2003, 2005), друго мјесто на Свјетском купу 2003, олимпијско сребро (Атина 2004) и треће мјесто на Великом купу шампиона (2005) указивали су на могућност да се Италијани одрже у врху свјетске одбојке, али до тога, макар у смислу остваривања континуитета, ипак није дошло. Посљедњи остаци генерације феномена су, након атинског финала, окончали репрезентативне каријере (Ђани, Сарторети, Тофоли; у суштини и Папи, који ће се појавити још само на два такмичења у наредних осам година), а млађи играчи - са изузетком освајања титуле пред домаћом публиком на Европском првенству 2005. године - нијесу се показали кадрима да одрже ниво својих славних претходника.
На (Свјетском првенству 2014). Италијани су заузели слабо 13. мјесто, што указује на то да овај тим, иако веома квалитетан, не посједује ону снагу, која би му омогућила да, из године у годину, континуирано постиже одличне резултате.
На Европском првенству, чија је завршница одржана у Бугарској, азури су освојили бронзану медаљу. У четвртфиналу су елиминисали фаворизоване Русе, али су у полуфиналу доживјели шокантан пораз од Словенаца.
