Након изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца 15./27. децембра 1848., који је командовао српским снагама у борби против мађарске војске, патријарх Јосиф Рајачић је привремено поставио пуковника Фердинанда Мајерхофера, а од почетка јануара 1849. године трајно генерала Тодоровића за новог главног заповедника, мада је дефакто главнокомандујући остао Мајерхофер. Избор конзервативног и опрезног патријарха је био мотивисам тиме што је Тодоровић био најстарији по чину официр српског порекла у аустријској армији, а истовремено се није истакао као ватрени поборник српског националног покрета попут Ђорђа Стратимировића, првог фактичног вође српских војски и Рајачићевог супарника[3], већ је био официр лојалан изван свега цару и Аустрији.
Кузман Тодоровић испраћа добровољачке јединице пред њихов повратак у Србију 5. марта 1849. године. Литографија Винценца Кацлера.
Тодоровић је испрва са успехом водио битке код Вршца, Арада и Сегедина, између осталог против мађарских јединица Јована Дамјанића (мађ.Damjanics János), и запосео западни Банат, док су упоредо у Бачкој напредовале српске трупе, уклључујући добровољачке јединице из Србије, под командом Стевана Книћанина.[4] После преокрета у марту 1849. са поразима код Меленаца и Великог Бечкерека од Јожефа Бема и Мора Перцела и све даљег повлачења на југ,[4] Тодоровић је смењен са функције главног команданта српских снага у мају 1849.
Након коначне победе царских снага над мађарском револуцијом је 1849. године примио племићку титулу витез од Шиценбурга (нем.Ritter von Schützenburg)[5] и унапређен је у генерал-пуковника.[6] До 1855. је наставио са дужношћу бригадира у Карловцу, а 1856. је распоређен у Венeцију,[7] где је 1858. кратко по пензионисању умро.[8]
За њим је остала удовица Марија Тодоровић фон Шиценбург.[10] Син Теодор (нем.Theodor Thodorović Ritter von Schützenburg) је направио каријеру у војној и цивилној служби Аустроугарске.[11][12][13]
