Српске земље је појам који се односи на српскесредњовековнедржаве које су постојале до османског освајања Балкана,[1] као и на државе и територије из каснијих периода[2][3][4] које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичкуисторију српског народа. Српски средњевековни владари су своје области предоминантно називали српске земље, пре него Србија.[5]
Нестала је када се последњи краљ из лозе Војислављевића одрекао краљевског венца, мада је поново заживела за време Вукана Немањића и његових синова Ђорђа и Стефана, али само титуларно, у оквиру државе Немањића. Вукан и његови синови су носили звање „краља у Зети“.
Сремска краљевина је била краткотрајна српска држава са центром у Доњем Срему (Мачви). Основао ју је краљ Стефан Драгутин, кога је наследио његов син Стефан Владислав II, након чије владавине је ова држава престала да постоји.
Држава краља Марка је настала распадом Српског царства на подручју западне Македоније. Овом државом је владао српски краљ Марко Мрњавчевић, од 1371. до 1395. године.
Друга српска краљевина у новом веку проглашена је 1910. године, на педесетогодишњицу владавине Николе I Петровића.
Ушла је у састав Краљевине Србије 1918. године одлуком Подгоричке скупштине, а исте године се ствара и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (каснија Краљевина Југославија) 1918. године.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је 1918. године, а преименована је у Краљевину Југославију 1929. године. Била је заједничка краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а њени краљеви су били из српске владарске династије Карађорђевић.
Формалне краљевине
Током хабзбуршке управе у српским земљама постојале су три хабзбуршке територије претежно настањене Србима које су формално носиле назив краљевине, али су имале статус хабзбуршких покрајина, а не посебних или аутономних држава. Прва је била Краљевина Славонија, која је постојала од 1699. до 1868. године, друга Краљевина Србија, која је постојала од 1718. до 1739. године, а трећа Краљевина Босна, која је постојала од 1718. до 1739. године.