Студије шумарства започео је 1945. у Прагу, а завршио у Загребу 1949. године.[1]
Јелић је био члан уредништва ревије Југославија 1948. у Београду. Током 1949. предаје у Пољопривредном техникуму у Запрешићу а од 1950. ради у Загребу као секретар, најприје Савеза културно-просвјетнога друштва НРХ, потом Српског културно-просвјетнога друштва Просвјета те 1960. године Савјета за науку и културу Сабора СРХ.[1] Од 1961. до умировљења 1977. члан је предсједништва Републичке конференције ССРН.[1]
Приповијеткама, цртицама, репортажама, фељтонима, освртима и пјесмама сарађивао у зборнику Проза младих (Београд 1948) и периодици Српска ријеч (1944–45, 1948, 1953–54, уредник 1952–53; Просвјета, 1956–70; уредник 1955–71), Студентски лист (1947–49, 1955), Извор (1948–49), Омладински борац (1948; Новине младих, 1952–54), Зора (1948), Република (1950–55), Вјесник (1951–61, 1968, 1970, 1974), Хрватско коло (1952), Културни радник (1952–53, 1958, 1960, уредник 1950), НИН (1952–53, 1956–57, 1959, 1968), Борба (1953, 1955–56, 1958, 1960–61, 1963, 1965–66, 1970–74), Матица (1953–54, 1957), Глобус (1954), Задарска ревија (1954), Могућности (1955–56, 1958, 1963, 1966–67, 1969), Књижевност (1956, 1961, 1968), Младост (Београд 1959), Жена (1959–61), Телеграм (1960, 1962, 1966–67), Радост (1961, 1968–74), Форум (1963, 1965–67, 1972, 1975, 1978, 1981), Умјетност и дијете (1970, 1973).[1]
Спада у истакнуте приповједаче послијератне прозе. Он је у својим романима и приповијеткама представљао слику сеоског живота српског народа са каменитог книнског дијела далматинског залеђа. Посебно се бавио фолклорном тематиком и преиспитивањем дјеловања мита у култури Срба у данашњој Хрватској.[1]
Књига на тему Другог свјетског рата Анђели лијепо пјевају сматра се најважнијим остварењем из Јелићевог богатог опуса.[2]
Током 1992. га је хрватски политичар и каснији предсједник СабораНедељко Михановић прозвао за учињено од стране Срба из данашње Хрватске током последњег рата, на шта се Јелић достојанствено повукао из јавног и културног живота земље.[3]
Посљедњу књигу Погледај своје руке из 1996, сматрао је властитом тестаментарним свједочанством јер у њој записао сва своја сјећања везана за родни Книн.[3]
Бавио се новинарством и радио је и као наставник. Низ година је био секретар Српског културног друштва Просвјета.[3]