Vrtoglavica (vertigo) je poremećaj orijentacije koji se manifestuje snažnom iluzijom kretanja u prostoru. To je neodređen izraz koji bolesnici upotrebljavaju da bi opisali nekoliko različitih subjektivnih stanja. Uz privid kretanja često je prisutan i funkcionalni okulomotorički poremećaj (nistagmus), rušenje u stajanju i hodanju i mučnina.[1] Uporne vrtoglavice onemogućavaju normalno obavljanje svakodnevnih aktivnosti, što donosi nove psihogene tegobe uzrokovane zabrinutošću i strahom, te postaje vrsta invaliditeta.[2] U svakom slučaju ih ne treba potcenjivati jer učestale vrtoglavice mogu biti posledica nekog težeg oboljenja.[3]
Uzrok nastanka
Prema nekim izvorima, na vrtoglavicu se žali svaki petnaesti pacijent.[3] Osećaj za ravnotežu zavisi od obrade raznoraraznih informacija koje u mozak prosleđuje čulo vida, ali i čula u koži, mišićima i zglobovima koji šalju podatke o pokretima i položaju tela, kao i unutrašnje uvo. Zato, vrtoglavicu ili gubitak ravnoteže prouzrokuje nemogućnost mozga da obradi signale sa svih ovih lokacija, ukoliko su oni kontradiktorni ili ako senzorni sistem ne funkcioniše kako treba.[4] Može se podeliti na vrtoglavicu centralnog ili perifernog porekla, ukoliko jeste ili nije oštećen deo nervnog sistema, odnosno mozga.[5] Vrtoglavica nije bolest. To je stanje koje može izazvati više od 300 uzroka. Najčešći su: položajna vrtoglavica, upala vestibularnog nerva, Meniereova bolest, tumor slušnog nerva, poremećaji protoka krvi u mozgu, promene tkiva vratne kičme, povrede, prekomerna naprezanja mišića, starije životno doba, napetost, stresna vrtoglavica i dr.[1] Takođe, uzroci mogu biti i migrena, anemija, alergija, ateroskleroza, herpes, ali i trovanje nikotinom ili alkoholom.[3] Prema nekim izvorima, postoje četiri (glavne) kategorije: vertigo, sinkope ili presinkope, poremećaj ravnoteže i neodređena vrtoglavica. U ovom slučaju vertigo bi bila samo vrtoglavica, dok bi sinkope podrazumevale i gubitak svesti. Neodređene vrtoglavice se javljaju kod bolesnika sa emocionalnim problemima i posledica su hiperventilacije.[5]
Klinička slika i tipovi
Osobe koje imaju vrtoglavicu najčešće opisuju poremećaj ravnoteže na dva načina: kao osećaj okretanja oko glave ili u glavi, ili kao gubitak orijentacije u prostoru. Smetnje se pogoršavaju okretanjem glave i promenom položaja tela, a često su praćene poremećajem sluha i šumom u uhu i mučninom. Specifični poremećaji su kretanje i „bežanje“ predmeta pred očima ili osećaj okretanja vlastitog tela u prostoru, zatim osećaj gubljenja u prostoru, propadanja, uzdizanja i zanošenja u stranu ili napred - nazad. Kod vrtoglavica uzrokovanih bolestima unutrašnjeg uva (otogenih vrtoglavica), predmeti koje gledamo vrte se vodoravno od bolesnog prema zdravom uhu, a ravnoteža je poremećena kod bolesnog uva. Nespecifični poremećaj ravnoteže ili lažna vrtoglavica karakteriše se svetlećim zvezdicama ili mračenjem pred očima (omaglica), nesvesticom, osećajem punoće i pritiskom u glavi i ušima. Najčešći im je uzrok kratkotrajni izostanak ili smanjeni protok krvi u mozgu ili u vratu.[1]
Položajna vrtoglavica je najučestalija od svih, a uzrokuje je neprimeren pokret ili položaj glave, pri ležanju, okretanju u postelji ili zabacivanju glave unazad. Traje svega minut ili kraće, a može biti praćena ritmičnim treperenjem očiju dok sluh ostaje očuvan. Može se pojavljivati svakih nekoliko dana, ali i nakon nekoliko meseci.[1] Lekari ne znaju šta je konkretno uzrokuje, ali je moguće da je posledica povrede glave ili prirodna posledica starenja.[4]
Upala vestibularnog nerva - napad žestoke vrtoglavice traje nekoliko dana, a zatim postupno popušta kroz nekoliko nedelja. Iako uzrok poremećaja i mesto oštećenja nisu dokazani, većina lekara smatra da je reč o upali živca vestibuluma labirinta unutrašnjeg uva.[1]
Meniereova bolest — radi se o poremećaju mikrocirkulacije u unutašnjem uvu. Bolest se karakteriše iznenadnim napadima vrtoglavice, koji mogu trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati. Napad može biti tako žestok da bolesnik mora da legne. Žestoka vrtoglavica obično je kratkotrajna. Prate je muka, povraćanje, šum u uvu, gubitak ravnoteže nekada diplopije (duple slike).[1]
Tumor slušnog živca karakteriše se stalnom vrtoglavicom čija se izraženost može meriti. Drugi znaci koji ukazuju na tumor su oštećenje sluha i poremećaji funkcije drugih nerava mozga.[1]
Dijagnoza
U dijagnostici uzroka vrtoglavice učestvuju stručnjaci raznih specijalnosti: otoneurolog, neurolog, neurotraumatolog, fizijatar i kod dece neuropedijatar. Od neprocenjive je važnosti opis obolelog o prirodi vrtoglavice, o njegovom radnom mestu, aktivnostima neposredno pre napada, mogućim povredama glave i vrata i hroničnim bolestima. Postavljanje tačne dijagnoze omogućuje niz dijagnostičkih postupaka: od pregleda oba uva, nosa, ždrela i grkljana, preko neurološkog i očnog pregleda, nalaza fizijatra ili ortopeda, pretraga srca i krvnih sudova, pa sve do psihijatrijskog ispitivanja. Nakon što se utvrdi uzrok, određuje se način lečenja.[1]
Lečenje
Osobu koja ima napade vrtoglavice prvo treba smiriti i oprezno staviti u najzgodniji položaj za glavu. U protivnom može pasti i povrediti se. Tegobe se ublažavaju strogim mirovanjem zatvorenih očiju i hladnim oblogama, a po potrebi uzimanjem sredstava za smirenje i onih protiv povraćanja. Nikotin, alkohol i crna kafa najstrože su zabranjeni, a prvih 24 sata treba uzimati neslanu hranu. Korisno je postupno opuštanje mišića uz ispravno disanje, psihičko opuštanje, masažu glave i vrata.[1]
Vrtoglavicu je teško i dijagnostifikovati i lečiti. Neki oblici mogu da budu lečeni medikamentima poput hlor-promazina i navisana i dijetom, neki hirurškom intervencijom, a neki fizikalnom terapijom (elektroterapija, laseroterapija, ultrazvučna masaža, terapija niskofrekventnim elektromagnetnim poljem, hidroterapija sa podvodnom masažom). Postoje forme vrtoglavice gde ove metode ne mogu da pomognu, ukoliko se radi o povredama glave ili operisanom tumoru na mozgu, na primer. U tim slučajevima je moguće raditi vestibularnu rehabilitaciju, koja je zasnovana na principima kineziterapije (terapija pokretom) i radne terapije. Ovo je dugotrajna terapija i zahteva strpljenje, ali je delotvorna u 90% slučajeva. Zasniva se na vežbama koje pacijent redovno obavlja. U slučaju cervikalnog vertiga, posebno dobre rezultate daje izvlačenje (intermitentna trakcija) vratnog dela kičmenog stuba. Na ovaj način se postiže bolja cirkulacija, ali i drugi pozitivni efekti, kao što je poboljšanje otpornosti tretiranog tkiva.[2] Kod upala koje mogu prouzrokovati vrtoglavice, daju se i antibiotici, ali se specifične terapije (koje su namenjene baš za te konkretne bolesti) primenjuju i za one vrtoglavice prouzrokavne moždanim udarom i demijaliziranim bolestima.[5]
Izvori
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Stetoskop. info: „Vertigo (vrtoglavica)“; 11.6.2007.
- ↑ 2,0 2,1 YUmama: Prolećna vrtoglavica Arhivirano 2009-04-02 na Wayback Machine-u; Dr Vesna Stefanović, specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Psihologija: „Vrtoglavice — 100 razloga za ringišpil u glavi“
- ↑ 4,0 4,1 TopVita: „Koliko je vrtoglavica bezopasan sindrom?“ Arhivirano 2009-03-01 na Wayback Machine-u; 25.12.2005.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 „Beorelax: „Vrtoglavica“”. Arhivirano iz originala na datum 2010-04-29. Pristupljeno 2012-01-14.
