Atički kalendar je kalendar koji je korišćen u staroj Atici, prvobitnoj teritoriji starog Atinskog polisa. Ovaj članak u središtu pažnje ima 5. i 4. vek pne., klasični period koji je proizveo neka najznačajnija dela stare grčke književnosti. Zbog relativnog bogatstva dokaza iz Atine, njega najbolje razumemo od svih helenskih kalendara. Viđeno sa tačke gledišta modernog gregorijanskog kalendara, ovaj stari kalendarski sistem ima neobične osobine. Zbog toga i jeste zanimljiv: kao kulturni artefakt, on nam otvara prozor u mentalitet onih koji su ga koristili.

Iako relativno obilni, dokazi o atičkom kalendaru su još šaroliki i često protivrečnog tumačenja. Nijedan savremeni izvor ne opisuje sistem u celini, jer im je bio očigledan i svima poznat. Pored toga, u pomenutom periodu došlo je do promena, koje nisu sve dobro shvaćene. Zbog toga, svaki opis može biti samo neizvesna rekonstrukcija. Uzmite u obzir da su u ovom kontekstu "atinski" i "atički" sinonimi.

Atički kalendar je bio isključivo lokalni fenomen, korišćen da reguliše unutrašnje poslove Atinjana, s malo značaja za spoljni svet. Recimo, odmah preko granice, u Beotiji, ne samo da su meseci imali drugačija imena, već je i godina počinjala zimi, oko kratkodnevice. U Atini je godina počinjala šest meseci kasnije, malo posle dugodnevice. Pored toga, grčki meseci su trebali početi prvim viđenjem mladog Meseca, ali ovo je bilo određivano lokalno i ne baš istovetno. U mnogim godinama bi se meseci u dve zajednice manje-više poklapali, ali nema znakova da su pokušavali da potpuno usklade dane u mesecu: oni nisu videli razloga za to. Razlike između ovih susednih kalendara su verovatno odražavale tradicionalno neprijateljstvo između dva naselja. Da su Beoćani govorili jonskim dijalektom, kao Atinjani, možda bi bar bilo preklapanja u imenima meseci. Primer ovoga je jonsko ostrvo Delos, gde su se četiri od dvanaest meseci zvala isto kao u atinskom, ali nisu bila na istom mestu u godini. I tamo je godina počinjala oko kratkodnevice, kao u Beotiji, uprkos Atinske dominacije od oko 479. do 314. pne.

Atinjani su zapravo živeli pod nekoliko istovremenih kalendara, koji su korišćeni za utvrđivanje dana u razne svrhe. Koliko je neki kalendar značio pojedincu, moralo je zavisiti od njegovog načina života i mesta u društvu. Mogli bi smo ih ovako izložiti:

• Festivalski kalendar, sa 12 meseci određenih na osnovu mesečevog ciklusa
• Kalendar demokratske države, sa 10 arbitrarno određenih meseci
• Poljoprivredni kalendar godišnjih doba, sa izlascima zvezda kao indikatorima prolaska vremena

Nije sačuvan nijedan spisak u kome bi bila navedena imena svih dvanaest meseci po redu, ali sledeća rekonstrukcija je izvesna. Uzmite u obzir i da je ovde sugerisana korelacija između atinskih i gregorijanskih meseci uopštena i da se u nekim godinama mogla razlikovati i više od jednog meseca.

Godina je trebala početi prvim viđenjem (opažanjem) mladog meseca posle letnjeg solsticija tj. dugodnevice. Solsticij ("suncostaj") je kada Sunce, koje je od zime bilo sve više iznad horizonta u trenutku podneva, kao da zastane dva-tri dana pre nego što počne da se spušta nazad ka obzorju. Dugodnevica bi se u idealnom slučaju dogodila tokom zadnjeg meseca u godini. Prvi dan nove godine bi onda bio dan posle one večeri kada bi prvi put bio viđen (stvarno ili pretpostavljeno) tanki srp mladog meseca. Pošto je odnos između solsticija i mladog meseca promenljiv, nova godina bi se šetala u opsegu od jednog meseca u odnosu na datum po gregorijanskom kalendaru. Ovo povezivanje Sunca i Meseca znači da je kalendar bio lunisolaran

Dvanaest lunarnih meseci traje oko 354 dana, oko jedanaest dana kraće od solarne godine. Po čisto lunarnom kalendaru kakav je islamski, meseci klize unazad tokom godina i svaki mesec može pasti u bilo koje godišnje doba. Pošto Grčka ima izražena godišnja doba, ovo nije prihvatljivo. Vezivanjem početka godine sa dugodnevicom, Atinjani su omogućili da meseci budu u vezi sa godišnjim dobima, uz izvesnu elastičnost. Da bi se rešilo pitanje razlike od jedanaest dana između lunarne i solarne godine, morao je biti umetan dodatni mesec oko svake treće godine, čime je nastajala prestupna godina od 384 dana. Tako bi godine uobičajeno imale 12 lunarnih meseci (ciklusa) a kada bi bilo procenjeno da su meseci otklizali dovoljno unazad, bila bi upotrebljena godina od 13 meseci kako bi se opet složile lunarna i solarna godina. Ovaj dodatni mesec je bio ponavljanje postojećeg meseca tj. isto ime meseca je upotrebljeno dvaput zaredom. Obično se pominje šesti mesec Poseidon kao ponovljeni mesec, ali zabeleženi su i primeri nekih drugih meseci. (Hannah 2005: 43).

Postojali su razni ciklusi za određivanje kojim godinama treba trinaesti mesec. Ciklus od 19 godina, poznat kao Metonski ciklus (ili Metonov ciklus) kojeg su u Atini u 5. veku pne. razvili astronomi Meton i Euktemon, je mogao biti korišćen za precizno usklađivanje lunarne i solarne godine, ali nema znaka da je tako i bilo. Kalendarom se izgleda upravljalo na ad hoc bazi.

Prva svrha ovog kalendara je bila određivanje dana za religijske festivale. Oni su obuhvatali mnogo širu lepezu aktivnosti nego što reč "religijski" sugeriše i bili su okosnica gradskog života. Atinski meseci su imenovani po bogovima i festivalima. Po ovome se kalendar razlikovao od mesopotamskog uzora koji leži iza svih grčkih lunarnih kalendara. Npr. u sumerskom i babilonskom prototipu, meseci su imenovani po glavnoj poljoprivrednoj aktivnosti u tom mesecu. Mnogi atinski festivali su zaista imali veze sa raznim fazama poljoprivrednog ciklusa, poput festivala setve i žetve. Verovatno je ovo doprinosilo potrebi da se usklađuju lunarna i solarna godina, mada to nije uvek postizano. Ipak, farmerska godina nije bila prioritet kalendara. Jane Ellen Harrison je analizirala atičke festivale u Prolegomena to the Study of Greek Religion (1903) i odmah primetila da su neki festivali dali ime mesecu u kojem su obeležavani i da sa izuzetkom Dionizije nijedan festival nije direktno nazvan po nekom olimpijskom ili nekom drugom božanstvu. (Harrison p 30).

Šesti mesec u Atini, Poseidon, je ime dobio direktno od boga Posejdona. Bogovi se češće pojavljuju pod kultnom titulom (imenom ili aspektom pod kojim se bog poštuje na pojedinom festivalu). Primeri su Maimakterion, nazvan po Zeusu "Gnevnom" i Metageitnion po Apolonu kao pomagaču kolonista. Od svih meseci samo je osmi, Antesterion, nazvan direktno po velikom festivalu koji se slavio u tom mesecu (Antesterija). Iako su neki festivali po kojima su nazvani meseci bili relativno važni, kao Pyanepsia, Thargelia i Skira, neke od najvećih proslava u životu grada nisu priznate nazivom meseca. Primeri su Dionizija održavana u Elaphebolion-u (9. mesec) i Panatenaja, indirektno priznata u 1. mesecu Hekatombaion-u, nazvanom po "hekatombi", žrtvovanju "stotine volova" održavanom poslednje noći Panatenaje. Češće je mesec nazvan po nekom manjem ili zastarelom festivalu. Npr. pomenuti mesec, Metageitnion, drugi po redu, je nazvan po Apolonovoj kultnoj tituli, ali nema traga od festivala tog imena. Isto važi i za 5. i 6. mesec, Maimakterion i Poseidon.

Kalendari jonskih gradova na obali Male Azije često imaju iste nazive za mesece kao i Atina. Recimo Milet ima četiri ista naziva-Thargelion, Metageitnion, Boedromion i Pyanepsion, ovaj poslednji je čak na istom, četvrtom, mestu u oba grada. Po tradiciji, ove jonske gradove su osnovali kolonisti sa Atike (možda oko 1050. pne.). To bi moglo značiti da se atinski nazivi meseci odnose na raspored festivala prevaziđen pre više stotina godina.

U Atini je bilo oko 80 godišnjih proslava i jedan broj mesečnih svetih dana grupisanih na početku svakog meseca. To su često bili rođendani bogova, jer su se za Grke rođendani ponavljali mesečno a ne godišnje:

• 1. dan: Mladi Mesec
• 2. dan: Agathos Daimon
• 3. dan: Atenin rođendan
• 4. dan: Herakle, Hermes, Afrodita i Eros

• 6. dan: Artemidin rođendan
• 7. dan: Apolonov rođendan
• 8. dan: Posejdon i Tezej (Mikalson 1975: 24)

Obično nije dozvoljavano da istog dana budu mesečni i godišnji festivali. To znači da je svaki festivalski mesec imao uvodnu fazu sa istim običajima i proslavama a u korpusu svakog meseca je postojao osoben raspored festivalskih dana. Paralelna funkcija ovog kalendara je bila i pozicioniranje nekih 15-ak zabranjenih dana, kada su izbegavani poslovi.

Otrilike su se smenjivali meseci od 29 i 30 dana, jer sinodički mesec (period između istih mena) traje oko 29,5 dana. Ipak, umesto da sledi utvrđeni obrazac (kao u gregorijanskom kalendaru), trajanje svakog meseca je bilo objavljivano pred njegov kraj, u pokušaju da se prvi dan sledećeg meseca veže sa dolazećim mladim Mesecom. Kratki meseci od 29 dana su nazivani "šupljim" a oni od 30 "punim".

Svaki mesec je deljen u tri faze od po deset dana povezanih sa rastućim, punim i opadajućim mesecom. Imenovanje ovih dana je bilo komplikovano. Prvi dan meseca je jednostavno bio noumenia ili mladi mesec, što je ime korišćeno u svim grčkim kalendarima. Odatle su dani numerisani do 20-og dana. U poslednjoj trećini meseca brojanje se okretalo i odbrojavalo se unazad od 10-og do poslednjeg dana. Samo je srednji period imao brojeve dane iznad 10 a i ovi su često nazivani u stilu "treći preko deset" itd. U "krilima" meseca, numerisani dani su išli od 2 do 10 pa od 10 do 2. Dani u ovim delovima meseca su nazivani participom "rastući" i "opadajući" uz ime meseca. U središtu meseca su brojevi bili nedvosmisleni pa nije bilo potrebe za ovim, mada je kasnije korišten izraz "sredina meseca". Poslednji dan meseca je nazivan hena kai nea tj. "stari i novi". Ovo ime je osobito za Atinu i predstavlja ovaj dan kao most između dva meseca ili dve Mesečeve mene. Drugde u Grčkoj ovaj dan je obično prosto nazivan tridesetim.

Umesto da misli o mesecu kao o prostom trajanju od 30 dana, ovaj trodelni obrazac numerisanja se fokusira na sam Mesec. Naročito opadajući dani 10-2. i rastući dani 2-10. uokviruju ključni trenutak u kome Mesec nestaje i zatim se opet pojavljuje.

Dan je po ovom obrascu mogao biti nazvan: "treći (dan) Targeliona opadajućeg", što označava 28. meseca Targeliona.

Da sažmemo dane sa posebnim imenom:

• Prvi dan: noumenia ili mladi Mesec
• Poslednji dan: hena kai nea ili "stari i novi"
• 20. dan: "kasniji 10." Atički mesec je imao tri "deseta" dana (što bi odgovaralo 10-om, 19-om, i 20-om danu). To su bili:
  • 10. dan: 10. rastućeg meseca
  • 19. dan: raniji 10.
  • 20. dan: kasniji 10.

Ova čudna jukstapozicija dva deseta dana treba da naglasi prelaz u opadajuću Mesečevu fazu.

Kada mesec traje 29 umesto 30 dana ("šuplji" mesec), poslednji dan meseca ("Stari i novi") se premeštao na prethodni dan, čime imamo "2. dan opadajućeg meseca" (29. po redu) preimenovan u kraj meseca.

Atinjani su, kao i ostali Jonci, bili podeljeni u četiri plemena (tribe). Iako ove tribe nikada nisu ukinute, jedna od ključnih reformi prilikom nastanka demokratije iza 506. pne. bilo je raspoređivanje građana po novom sistemu deset triba, čime je trebalo obezbediti jednako učešće cele zajednice. Od tog trenutka broj deset će postati neka vrsta simbola demokratije, jer je mnogo građanskih aktivnosti obavljano kroz ovih deset triba (10 generala je vodilo 10 regimenti, 10 skupova javnih sudija, 10 rizničara Delijske lige...).

Ovo decimalno uređivanje se proteglo i na stvaranje dodatnog kalendara sa deset meseci. Svake godine je svaka triba slala 50 članova u veće 500 (Bulu) koje je igralo važnu ulogu u upravljanju gradom. Svaka tribalna pedesetorica je bila na dužnosti deseti deo godine, jedna trećina od njih neprekidno u komori veća kao izvršni komitet za državu. Njihov period službe se nazivao pritanija ili državni mesec.

Ovaj kalendar se u 5. stoleću pne. zasnivao na Suncu i koristio godinu od 365 ili 366 dana i nije obraćao pažnju na Mesečeve mene. Deset pritanija je verovatno bilo raspodeljeno u šest meseci od 37 dana a zatim u četiri meseca od po 36 dana. Ovo bi bilo paralelno aranžmanu iz 4. veka, datom dole.

Iz nekoliko sačuvanih sinhronizovanih datiranja je očigledno da politička i festivalska godina nisu morale početi ili se završiti istog dana. Politička nova godina se mogla razlikovati za 15 dana u oba smera od početka festivalske godine. Ovaj stanje je poznato od 420-tih, nije jasno da li je tako bilo od početka 10-omesečnog sistema.

Ipak, od 407. pne. dva kalendara su počinjala i završavala se istog dana. Od tada, kako je opisano u Atinskom ustavu iz 4. veka, građanska godina je ovako izgledala:

• meseci 1-4 su trajali 36 dana (39 u prestupnim godinama?)
• meseci 5-10 su trajali 35 dana (38 u prestupnim godinama?)

U mesecima u kojima je u festivalski kalendar bio umetnut dodatni mesec, politički meseci su verovatno produženi na 39 ili 38 dana, čime bi bila održana ravnoteža između triba. Ali za to nema dokaza.

Ovi politički meseci nisu imali imena, ali su bili numerisani i dati zajedno sa imenom predsedavajuće tribe (koja je bila određivana kockom na kraju predhodnog mandata, tako da ime tribe nije ukazivalo na godišnje doba. I dani su bili numerisani i to jednostavnim nizom od 1 do ukupnog broja dana meseca.

Jedna od glavnih uloga građanskog kalendara je bila zakazivanje četiri zasedanja skupštine koje je trebalo održati svake pritanije. Ako je moguće, zasedanja nije trebalo održavati na festivalske dane, uključujući i one mesečne, na početku svakog meseca. Zato su sednice bile zbijene malo više pri kraju meseca, tako da izbegavaju festivale, naročito one veće. Datum/datum po ovom kalendaru bi mogao glasiti "33. dan u 3. pritaniji, onoj tribe Erechtheis". Ovo je stil korišćen u atinskim državnim dokumentima, (sačuvanim samo u vidu natpisa). Ponekad se dodavao i datum po festivalskom kalendaru.

O kalendaru se odlučivalo skoro iz meseca u mesec, na osnovu neposrednih interesa, političkih ili vojnih. Bio je pod kontrolom magistrata koji nisu bili astronomi. Raspravlja se o tome koliko je ovo mešanje bilo grubo. Neki učenjaci veruju da ako bi dan festivala padao na dan potreban za zasedanje skupštine, mogao je biti umetan dodatni dan ponavljanjem dana istog imena.

Postoje jasni dokazi da je ovo kasnije rađeno. U Atini 271. pne., baš pred Veliku Dioniziju, umetnuta su četiri dana između 9. i 10. Elafeboliona, čime je kalendar pauziran. Ovim se verovatno dobilo dodatno vreme za uvežbavanje izvedbi tragedija i komedija. Imamo sličnu priču iz Argosa: da ne bi ratovali za vreme svetog meseca Karneios-a, zaustavili su kalendar kako bi dobili nekoliko dodatnih dana za rat. Ali njihovi saveznici su odbili tu ideju i otišli. (Tukidid 5.54). U Aristofanovim "Oblakinjama", komediji iz 423. pne., postoji govor u kome se Mesec žali da se Atinjani igraju mesecima, "pomeraju ih gore-dole" tako da su ljudske aktivnosti i božanski poredak potpuno rastrojeni. "Kada bi trebalo da prinosiš žrtve, ti mučiš i sudiš" (Oblakinje 615-26). Kalendar je u 2. stoleću pne. bio toliko odvojen od Mesečevog ciklusa da je lunisolarni datum bio davan pod dva naslova, jedan "prema bogu", gde se svakako misli na Mesec, i drugi "prema arhontu", tj. prema samom festivalskom kalendaru.

Današnji kalendar ne reguliše samo tekuću godinu, već je i deo hronologije koji omogućava datiranje događaja daleko u budućnost i prošlost. Tako datum/datum uključuje dan, mesec i godinu. Nasuprot tome, atički kalendar se malo interesovao za sređivanje niza godina. Kao i u većini grčkih gradova, godina se identifikovala po imenu jednog od godišnjih magistrata, u Atini poznat kao eponimni arhont. To znači da se sekvenca godina upoređivala sa odgovarajućim spiskom imena. Umesto navođenja numerisane godine, godina bi se mogla locirati u vremenu izrekom da se nešto dogodilo "kada je X. bio arhont". Ovo je omogućavalo da se godine nanižu u vremenu nekoliko generacija u prošlost, ali nije bilo načina za datiranje unapred van običnog ljudskog računanja ("deset godina od sad"...). Nije postojalo stoleće podeljeno u decenije/desetljeća kao danas. Bio je važan 4-godišnji ciklus: u Atini je festival Panatenaja raskošnije slavljen svake četvrte godine, kao Velika Panatenaja. Ali ovo nije korišćeno za datiranje.

Ovaj kalendar takođe nije omogućavao datiranje u panhelenskom smislu. Grčki istoričar Timej sa Sicilije je upotrebljavao 4-godišnje Olimpijade, ali ovo verovatno nikada nije bilo značajno na lokalnom nivou.

Treći kalendar koji je regulisao živote Atinjana beše solarni ili sezonski (tj. godišnjih doba). Kao takav, bio je fundamentalan za sezonske aktivnosti poput obrade zemlje i moreplovstva. Unutar široke podele na god. doba, oslanjao se na izlaske i zalaske zvezda kako bi se označile preciznije tačke u vremenu. Izlazak zvezde je dan kada se pojedina zvezda ili sazviježđe, koje je bilo ispod horizonta tokom noćnih sati, prvi put pojavi posle zalaska Sunca. Različiti izlasci zvezda su bili povezani s raznim seoskim poslovima, kao što je žetva: Hesiod u "Poslovima i danima" savetuje poljodelce da žanju kada Plejade izlaze (što drugde označava kraj proleća). Takav sistem je bio deo opšte grčke tradicije, ali se uklapao u lokalnu geografiju i okolnosti.

Grci nisu smatrali da godišnja doba dele godinu u četiri podjednaka bloka, već da su proleće i jesen kratki prirepci glavnih doba, Leta i Zime. Ove podele su mogle biti formalizovane korišćenjem izlaska ili zalaska zvezda u odnosu na ekvinokse. Tako je, recimo, u jednom medicinskom tekstu zima definisana kao period između zalaska Plejada i proleća. (Hipokrat (O Vladanju 3.68.2).

Starija tradicija, viđena u Hesiodovim "Poslovima i danima", je proširena astronomskim istraživanjima, tako da su pripremljeni zvezdani kalendari, zvani parapegma. To su bile kamene ili drvene tablice sa popisanim astronomskim događajima, sa rupicom pored svakog događaja u koju se mogao stavljati klin. Redovi praznih rupica su korišćeni za brojanje "praznih dana" između značajnih nebeskih događaja. Ove tablice su često postavljane na gradske trgove (agora), čime je javnost imala uvid u napredovanje godine. Iako je ovaj sistem bio nezamenjiv za pojedinčev osećaj proticanja godine, on jedva da se presecao sa festivalskim ili državnim kalendarom. Ovi su bili "građanskijeg" karaktera i bilo im je potrebno upravljanje da bi održali usklađenost sa godinom godišnjih doba. Sezonski i zvezdani kalendar su sa svoje strane bili imuni na ljudsko uplitanje. Tako je Tukidid (2.78.2) mogao datirati događaj na odnosu izlaska zvezde Arktur, bez zalaženja u džunglu raznolikih kalendara gradova-država.

• Burkert W., 1985 Greek Religion. Oxford.
• Dunn F. M., 1999,

Tampering with the Calendar, Zeitschrift fur Papyrologie und Epigraphik, 123, 213-31.

• Hannah R., 2005, Greek and Roman Calendars: Constructions of Time in

the Ancient World. London.

• Merrit B.D., 1961, The Athenian Year. Berkeley.
• Mikalson J.D. 1975, The Sacred and Civil Calendar of the Athenian

Year. Princeton.

• Pritchett W.K., and O. Neugebauer, 1947, The Calendars of Athens.

Athens.

• Oxford Classical Dictionary, 2nd edition, 1996: Calendar, Meton,

Euctemon, Time reckoning, Birthday.