PROFILPELAJAR.COM

Aristofan (grč. Ἀριστοφάνης, rođen oko 445. godine pre n.e. u Atini, umro oko 385. godine pre n.e.) najznačajniji je predstavnik stare atičke komedije i jedan od najvećih pesnika cele antičke komedije.

Život

O njegovom životu zna se malo. Rodio se u Atini od oca Filipa i majke Zenodore. Komedije je počeo pisati vrlo mlad, no nije ih prikazivao pod svojim imenom, nego pod imenima komičkih pesnika Kalistrata i Filonida. Iz stihova u Aharnjanima ^[1] zaključuje se da je živeo na Egini ili da je tamo imao imanje, ali ni to nije sigurno. S obzirom na to da je 427. pne. sebe smatrao previše mladim da sam prikaže predstavu,^[2] njegovo rođenje se može smestiti negde između 455. i 445. pne. Umro je oko 385. pne. Spominju se tri njegova sina: Ararot, Nikostrat i Fileter, koji su svi takođe bili komediografi.

Aristofanova mladost i zrelost padaju u doba dugotrajnog peloponeskog rata (431‒404. pne.), koji često daje okvir u kome se odigrava radnja njegovih komada.

Dela

Pored jedanaest potpunih komedija, sačuvana su 32 naslova, od kojih su neki dublete, a neki pripadaju komadima koje su napisali drugi komediografi, te oko hiljadu fragmenata i citata kod drugih antičkih pisaca. Sačuvane su komedije: Aharnjani, Vitezovi, Oblakinje, Ose, Mir, Ptice, Lizistrata, Tesmoforijazuse, Žabe, Eklesijazuse, Plut. Njegove su komedije obično dobijale nazive po onome što je hor prikazivao (Ose, Oblaci, Žabe, Ptice). Aharnjani, Vitezovi i Žabe osvojile su prvu nagradu na takmičenjima, dok su Ose, Mir i Ptice osvojile drugu. Oblaci su bili treći, tj. poslednji, a za ostale komedije nisu sačuvane didaskalije.

Sačuvane komedije i one izgubljene koje se mogu datirati bile su prikazane ovim redom:

Godina prikazivanja	Naslov komedije	Mesto prikazivanja	Beleške
427. pne.	Gosti (Δαιταλῆς)	Velike Dionisije, 2. mesto	Ovu izgubljenu dramu u Aristofanovo je ime prikazao Kalistrat. Komedija nosi naslov po stanovnicima izmišljene atičke deme tog imena. Sačuvani fragmenti i citati^[3] sadrže raspravu između rasipnog sina i njegovog oca te između jednog rasipnog i jednog čednog mladića. Komedija je verovatno kritikovala sofističko obrazovanje.
426. pne.	Babilonjani (Βαβυλώνιοι)	Velike Dionisije	I ovu izgubljenu dramu prikazao je Kalistrat. Jedan od dramskih likova u komediji bio je Dionis (frg. 70). Kleon je tužio Aristofana zbog "napada na arhonte" u ovoj drami, prikazanoj u prisustvu atinskih saveznika koji su u Atinu doneli foros kao članovi Delskog saveza.^[4] Izgleda da je je tužba bila neuspešna, a u svakom slučaju nije usledila nikakva kazna. Komedija je možda odnela prvu nagradu.
425. pne.	Aharnjani (Ἀχαρνῆς)	Leneje, 1. mesto	Komediju je takođe prikazao Kalistrat. Glavni junak, seljak Dikeopol, potpisuje separatni privatni mir sa Spartom i uživa u svim blagodatima mira.
424. pne.	Vitezovi (Ἱππῆς)	Leneje, 1. mesto	Ovu je dramu prikazao sam Aristofan. Ovde se oštroj kritici podvrgava tadašnji vođa radikalne demokratske stranke Kleon, koji nije imenovan, a predstavljen je kao omiljeni rob Demosa sve dok ga na mestu miljenika ne zameni neki prodavac kobasica. U komediji ima i elemenata lakrdije, a prepirka između Kleona i njegovog protivnika povremeno prelazi u grubu prostotu.
423. pne.	Oblaci (Νεφέλαι)	Velike Dionisije, poslednje mesto	Ismeva se Sokrat kao pokvareni učitelj retorike i glavni predstavnik sofističkog obrazovanja. Srž je u nadmetanju između Pravednog i Nepravednog govora: prvi hvali strog tradicionalan odgoj, a drugi slobodnu volju. Ova je komedija možda bila previše rafinirana za ukus atinske publike, pa je zato doživela neuspeh. Do nas je došla samo prerađena verzija ove drame koja datira iz 418‒416. pne. No ta redakcija nikada nije dovršena i komad u tom obliku nikada nije prikazan.^[5]
422. pne.	Ose (Σφῆκες)	Leneje, 2. mesto	Dramu je prikazao Filonid. I ovde se ismeva Kleon, ali je glavni predmet kritike žar s kojim se starci bore za mesto u atinskom porotnom sudu. Mrzikleon pokušava da uveri svoga oca Volikleona da su sudije igračka u rukama demagoga. Atinsko sudstvo parodira se u prizoru sudskog procesa koji se vodi protiv psa koji je ukrao komad sira.
421. pne.	Mir (Εἰρήνη)	Velike Dionisije, 2. mesto	Komedija slavi sklapanje mira s Spartom, a prikazana je nekoliko dana pre sklapanja Nikijina mira. Seljak Trigej uzjaše ogromnu buvu i odleti na Olimp kako bi oslobodio boginju mira i doveo je natrag na Zemlju; oslobađa boginju i donosi je na Zemlju uprkos protivljenju proizvođača oružja.
414. pne.	Amfijaraj (Ἀμφιάραος)	Leneje	Ovu izgubljenu dramu prikazao je Filonid.^[6]
414. pne.	Ptice (Ὄρνιθες)	Velike Dionisije, 2. mesto	Dramu je prikazao Kalistrat. U ovoj fantaziji dva Atinjanina, ogročena na političke sukobe u gradu, odlete na čavki ka pticama i između neba i zemlje osnivaju ptičju državu ‒ Kukunebograd (Νεφελοκοκκυγία), odakle će ptice vladati ljudima i bogovima.
411. pne.	Lizistrata (Λυσιστράτη = ona koja raspušta vojsku)	Leneje?	I ovu je dramu prikazao Kalistrat. Tu se supruge građana svih grčkih polisa udružuju i uskraćivanjem seksualnih odnosa primoravaju svoje muževe da sklope mir.
411. pne.	Tesmoforijazuse (Θεσμοφοριάζουσαι = Ženska skupština na Tesmoforijama)	Velike Dionisije(?)	Ova komedija datira se u odnosu na Euripidove tragedije Helena i Andromeda, kao i pomoću političkih aluzija u samome komadu. Žene okupljene na proslavi Tesmoforija kuju zaveru da smaknu Euripida jer ih ne štedi u svojim tragedijama, a svemu prisustvuje i njegov postariji rođak, preobučen u ženu.
408. pne.	Pluto (Πλοῦτος = Bogatstvo), 1. izdanje	Velike Dionisije, poslednje mesto	Ova redakcija nije se sačuvala.^[7]
405. pne.	Žabe (Βάτραχοι)	Leneje, 1. mesto	Dionis, zabrinut za sudbinu tragedije, spušta se u Had kako bi doveo natrag Euripida. Nenadano se nađe u ulozi sudije između Eshila i Euripida, koji se citatima iz svojih tragedija nadmeću oko toga ko je najbolji pesnik u podzemnom svetu. Na kraju Eshil odnosi pobedu, pa Dionis njega izvodi na svetlost dana. Zanimljiva je pesnikova kritika Euripidove umetnosti. To je možda najstariji primer antičke književne kritike.
392. pne. ^[8]	Eklesijazuse (Ἐκκλησιάζουσαι = Žene u narodnoj skupštini)	?	U ovoj komediji žene preuzimaju vlast u polisu i uspostavljaju zajedništvo imovine, žena i muževa. To je jedini eksperiment, kaže Aristofan, koji Atina još nije isprobala. Komedija je prava farsa i na momente vrlo duhovita: u jednom prizoru zanesenjak žuri da u zajedništvo preda nameštaj da ne bi zakasnio, a skeptik nastoji da bude poslednji u davanju i prvi u primanju; komični efekti zajedništva muževa i žena ismevaju se u prizoru gde tri starice žele da vode ljubav s nekim mladićem protiv njegove volje.
388. pne.	Pluto (Πλοῦτος = Bogatstvo), 2. izdanje	?	Bog bogatstva bude izlečen slepila, a nova raspodela bogastva prouzrokuje izvanredne posledice. Izuzetno je zanimljiva scena nadmetanja između Bogatstva i Siromaštva.

Nakon 388. pne. Aristofanov sin Ararot prikazao je Eolosikona (Αἰολοσίκων) i Kokala (Κώκαλος).^[9] Kokal već anticipira neke odlike nove atičke komedije.

Odlike komediografskog rada

Struktura i forma komedija

U prvom periodu, do 421. pne., Aristofan poštuje ustaljenu strukturu drame, posebno u vezi s odnosom parode (ulaska hora) i parabaze (obraćanja hora publici) prema ostatku komedije. Počev od Ptica u toj se strukturi zapažaju značajne promene, koje kulminiraju u Eklesijazusama i Plutu, gde su uvedene horske pesme koje više nemaju organske veze sa zapletom i koje su u našim tekstovima označene rečju: χοροῦ, tj. "(pesma) hora". Štaviše, u Plutu hor gotovo da ometa odvijanje radnje. Pored ovih strukturnih promena, Eklesijazuse i Pluto razlikuju se od ranijih drama i po tome što u njima ima znatno manje aluzija na savremene prilike, premda ih nije sasvim nestalo.

Aristofan svojim šarolikim i maštovitim jezikom s lakoćom piše duhovitu, svečanu ili nežnu liriku. Izvanredno se igra muzikom i rečima stvarajući iluzije gradskog žamora, oluje, pevanja slavuja, graktanja vrana i čavki i kreketanja žaba. Jezik mu je svakodnevni atički govor, obogaćen duhovitim rečima iz žargona i bogat komičnim složenicama. Radi komičnog efekta upotrebljava i reči iz drugih grčkih dijalekata i iz drugih jezika.^[10]

Teme i kritika društva

Aristofan je bio angažovan pisac, neposredan i oštar u svojoj kritici. On je pažljivi posmatrač onog apsurdnog i pompeznog kod ljudi. Omiljeno su mu oružje parodija, satira i preterivanje do tačke fantaziranja, a za mete najradije bira istaknute političare, savremene književnike, muzičare, učenjake i filozofe te sve one pojave koje predstavljaju neku kulturnu ili društvenu promenu. Likovi koje pesnik prikazuje sa simpatijama redovno izražavaju osećaje ljudi koji žele da budu ostavljeni na miru kako bi se na tradicionalan način posvetili tradicionalnim užicima, no oni su istovremeno dovitljivi, siloviti i uporni u tome da dobiju ono što žele.

U Aristofanovom delu nigde ne nalazimo dokaza za tvrdnju da je pesnik bio zagovornik oligarhijskog uređenja, pa tako ni u komedijama prikazanim 411. pne., kada je do u Atini zaista i došlo do oligarhijskog prevrata. Aristofanovi napadi na političare zapravo se ne razlikuzuju bitno od moderne političke satire. I nisu samo demokratski političari podvrgunuti Aristofanovoj kritici; pod udarom njegovog pera našli su se i muškarci i žene, mladići i starci, državnici i vojskovođe, pesnici i filozofi, seljaci i građani, robovi i bogovi. Niko nije izuzet od kritike i stoga je teško odlučiti koja je moralna pouka ili politička poruka određenog komada, ako je uopšte ima.

U Vitezovima Kleona ne kritikuje neki častan i ispravan građanin, nego jedan nepismeni i drski prodavac kobasica, koji ga tako pobedi u njegovoj vlastitoj igri. U Oblacima Sokratova "žrtva" je glupava i nepoštena, a u nadmetanju između Dobra i Zla, Dobro – koje karekterišu zloba, seksualna raskalašnost i isprazna nostalgija – na kraju prelazi na stranu Zla. U Ženskoj skupštini na Tesmoforijama Euripid se sve vreme ismeva, da bi na kraju drame izašao kao pobednik. U Žabama na kraju nadmetanja između Eshila i Euripida Dionis se nađe u stanju potpune neodlučnosti. Današnji se čitalac divi junakinji Lizistrate, no Aristofan i njegova publika možda smatrali apsurdnim i smešnim upravo one njene karakteristike koje mi vidimo kao dirljive i razumne.

Izgleda da Aristofanov društveno-politički uticaj nije bio veliki. Platon ga krivi za stvaranje pogrešne slike o Sokratu.^[11] S druge strane, Aharnjani i Lizistrata nisu, kako se čini, ni na koji način kod atinskog demosa pobudili želju za mirom s Peloponežanima (Mir nije formirao javno mnjenje, nego ga je odražavao), a Kleon je izabran za jednog od deset atinskih stratega nedugo nakon što su prvu nagradu osvojili Vitezovi, puni žestoke tirade protiv Kleona. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Aristofan preživeo ne samo Kleonove napade nego je, zajedno s drugim komediografima, preživeo i dva oligarhijska prevrata i dve obnove demokratskog uređenja. U Platonovoj Gozbi Aristofan je prikazan kao prijatan i žovijalan sagovornik koji skreće jednu ozbiljnu raspravu u duhovitom smeru, i možda je upravo u tom svetlu treba posmatrati njegovo delo. Kako se čini, ono zapravo nije imalo uticaja na društveni i politički razvoj Atine.

Reference

↑ Aristofan, Aharnjani, 652 sq.
↑ Aristofan, Oblaci, 530 sq.: Bila sam još devojka, te nisam smela roditi, porod svoj izložih, druga nađe ga i ponese, a vi plemenito digoste ga i odgajiste. Preveo Miloš N. Đurić.
↑ Frg. 198 i 222, te Oblaci, 529 sa sholijom.
↑ Sholija uz: Aristofan, Aharnjani, 378.
↑ Sholija uz: Aristofan, Oblaci, 552.
↑ Hipoteza 2 uz Aristofanove Ptice.
↑ Sholija uz: Aristofan, Pluto, 173.
↑ Ova se drama datira uz pomoć delimično korumpiranog teksta sholije uz Aristofan, Eklesijazuse, 193., kao i uz pomoć istorijskih aluzija u samom komadu, pa se može smestiti i u narednu godinu, tj. 391. pne.
↑ Hipoteza 4 uz Aristofanov Pluto.
↑ Milivoj Sironić – Damir Salopek, "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knjiga 2, 1977, str. 124 sqq.
↑ Platon, Odbrana Sokratova, 18bc, 19d.

Literatura

Dr Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1988, ISBN 86-17-01560-8
Radmila Šalabalić, "Aristofan, pesnik rata i mira", predgovor u knjizi Žabe, Aristofan; prevod sa starogrčkog, uvod i komentar Radmila Šalabalić, Matica srpska, 1978.
Milivoj Solar, Povijest svjetske književnosti, Zagreb, 2003, ISBN 953-212-034-3
Milivoj Sironić, Damir Salopek, "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knjiga 2, 1977, str. 124 sqq.
The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, str. 16s sqq.