Подручје Хоргоша пре Словена и Мађара, насељавали су Келти, Скити, Хуни и Авари. Рибарско место по називу Хоргош помиње се у 16. веку. Верује се да назив потиче од једног језера које се налази у Хоргошком риту, а које је било у облику хорога[а]. Сегедински ћата, Карас Миклош (мађ.Kárász Miklós), купио је ову област 1746. године. Као почетак планског насељавања рачуна се 1772. година, када је 120 породица из Мађарске населило је ово место. Током 18. века, становници Хоргоша углавном су се бавили сточарством, земљорадњом и занатским пословима. У првој половини 19. века, почиње развој мале привреде. Из тог времена датирају прве кројачке и ковачке радње. У ово време појављује се и путнички промет. Организован је и поштански саобраћај. Прва школа почела је са радом 1845. године.[2][1]
Аграрном реформом између два светска рата обухваћене су богате породице. Конфисковану имовину добиле су нови досељеници. Они су 1936. подигли цркву непосредно уз општинску кућу,[3] освећена је 9. августа те године.[4]
Након Другог светског рата, Дворац грофа Караса коришћен је као школа. У селу су подигнуте фабрике Витамин и Игло, а Хоргош је постао познат по производњи млевене паприке, под називом хоргошка.[2]
Хоргош је значајно саобраћајно чвориште. Овде је раскрсница локалних и регионалних путева. Најдужи европски пут Е75 пролази поред Хоргоша. Гранични прелаз Хоргош један је од најпрометнијих граничних прелаза у Србији. Железничка станица Хоргош налази се на прузи Суботица-Сегедин.
Демографија
У насељу Хоргош живи 5043 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,2 година (38,1 код мушкараца и 42,1 код жена). У насељу има 2439 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,59 (попис 2002).
Ово насеље је углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.