Османско царство је крајем 14. вијека прво било подијељено на вилајете, који су били фиксне територијалне јединице на челу са управитељима које је постављао султан.[1]Беглербега, или управитеља, сваког вилајета постављала је средишња власт.[2]Санџацима су управљали санџакбегови, који је међу високим војним званичницима била средишња власт. Беглербегови су имали власт над свим санџакбеговима у вилајету.[2]Каза је била подјединица санџака и односила се на основни управни округ, којим је управљао кадија.[2]
Сматра се изузетно тешким да се одреди број и тачне границе османских вилајета и домена, јер су се њихове границе често мијењале.[3] Све то, Танзиматским реформама, границе управних јединица су биле промјенљиве, одражавајући промјенљиву стратегију Османлија, појаву нових пријетњи у региону и успон снажних ајана.[4] Све подјеле су биле неједнаке у погледу подручја и становништва, а присуство бројних номадских народа доприњело је екстремној промјенљивости броја становника.[5]
Првобитна организација
Првбитна организација има своје корене још у време настајања Османског царства, као вазалне државе Селџука (Uç Beyliği) у централној Анадолији.
Проширења су настала на основу већ постојеће административне структура селџучког система, у којем су наследни владари ових територија носили титулу бега. Ови бегови (локално вођство) који нису склоњени, наставили су да владају под сузеренством Отоманским султана. Титула бега се од тада више није односила само на постојеће и бивше владаре већ и на нове управитеље које је султан постављао на место оних које је склонио.
Османско царство је првобитно било подељено на суверене санџаке и санџаке додељене султановим синовима. Санџацима су управљали санџак-бегови, војни управитељи који су примили заставу, или барјак тзв. санџак, од султана. Како се царство ширило по Европи, дошло је до потребе за формирањем нових административних јединица које ће бити вишег нивоа и, током владавин Мурата I (владао 1359-1389), беглер-бегови су одређени да управљају Румелијом, европским делом царства.
Након формирања беглер-беглука, санџаци су постали другостепени вид административне поделе, иако су у неким околностима остајали првог реда, нпр. у новоосвојеним областима које тек треба доделити неком беглер-беглуку. Поред тога што су имали обавезу да управљају својим територијама, беглер-бегови су били команданти свих трупа са своје територије.
Освајања Селима Првог и Сулејмана Првог у 17. веку су захтевала нове административне јединице. До краја друге половине 17. века било је чак 42 ејалета, како су беглербеглуци тада названи. Табела испод показује административну ситуацију 1609. године.
Вилајети су били подељени на санџаке којима су управљали санџак-бегови. Неки, попут Муташарифат (санџак) Јерусалимски, нису били део ниједног вилајета. Санџак-бегови су служили и као војни командири свој коњици са свог санџака. Неки вилајети (попут Египта, Багдада, Абисиније и Ал-Хаса) нису били подељени на санџаке.
Велика административна реформа 1864. године
Како је Османско царство почело да опада, административна структура је била под притиском. После 1861. постојала је аутономна Планина Либан са хришћанскиммутесарифом на челу, која је формирана као домовина маронитских хришћана који су били под притиском Европе. Као део Танзимат реформи, Отомански закон из 1864. је пружио стандардну провинцијску администрацију царства у којој су ејалети постали мали вилајети којима су управљали вали. Вилајети су били подељени на санџаке, муташарифате и вазалне државе попут Србије, Румуније и Црне Горе, које су остале ван провинцијског система.
Бенгази (Bingazi), аутономни санџак, није вилајет (Bingazi Sancağı)
Дар изор (Deyr-i Zor)
Египат (Mısır), аутономни кадиват, није вилајет (Mısır Hidivliği)
Измит (İzmid [İzmit]), аутономни санџак, није вилајет (İzmid Sancağı)
Јерусалим (Kudüs-i Şerif) муташарифат, није део ниједног вилајета (Kudüs-i Şerif Mutasarrıflığı)
Карпут (Mamuret-ül Aziz [Mamuretülaziz])
Кастамону (Kastamonu)
Коња (Konya)
Хеџаз (Hicaz)
Худавендигар (Hüdavendigar), зван и Бурса
Шивас (Sivas)
Вилајети 1915.
После реформи Танзимата из 1885, малоазијска област којом је управљало Османско царство је подељена на 15 вилајета, један санџак и један утершафлик вилајета Константинопоља (оба са азијске стране Босфора). Сваки вилајет је даље подељен на неколико санџака.
.svg){kind=small}
