Некадашње територије Волшке Бугарске (Казањски улус или Казањско војводство) су можда повратиле одређени степен независности у оквиру Златне Хорде која се распадала на прелазу из 15. века. Кнежевина је била самоуправна и одржавала је династију прабугарских владара. Без обзира на статус ове прото-државе, оснивач каната је био Улуг Мухамед, који је преузео титулу кана и узурпирао престо у Казању уз извесну помоћ локалног племства 1437. или 1438. године. Прелаз од локалне бугарске династије до Мухамеда довршио је његов син Махмуд 1445. године.
Током своје историје, канат је био склон грађанским превирањима и борби за престо. Канови су смењивани 19 пута за 115 година. Било је укупно петнаест владајућих канова, од којих су неки ступали на престо више пута. Кан је често биран из Генгизида од стране народног племства, па чак и од самих грађана.
Што се тиче историје каната, извори су оскудни. Не само да ниједан документ каната није преживео руско освајање, већ су чак и документи ране руске колонијалне управе (Приказ Казањског дворца) уништени током смутног времена.[1]
Током владавине Улуга Мухамеда и његовог сина Махмуда, казанске снаге су неколико пута извршиле рацију на Велику московску кнежевину и њене подложне земље. Василиј II Московски који је учествовао у Великом феудалном рату против својих рођака, поражен је у бици код Суздаља и био приморан да плати откупнину Казањском кану.
У јулу 1487. године, велики кнез Иван III од Москве заузео је Казањ и поставио марионетског вођу, Мухамед-Амина, на казански престо. Након тога, Казански канат је постао протекторат Москве, а руским трговцима је било дозвољено да слободно тргују широм његове територије. Присталице уније између Османског царства и Кримског каната покушале су да искористе незадовољства становништва да изазову побуне (1496, 1500 и 1505), али са занемарљивим резултатима.
Године 1521, Казањ је изашао из доминације Москве, закључивши споразум о узајамној помоћи са Астраханским канатом, Кримским канатом и Ногајском хордом. Комбиноване снаге кана Мухамеда Гираја и његових кримских савезника тада су напале Москву.
Део становништва наставио је да се опире руској власти све до 1556. Побуњеничке владе су формиране у Чалему и Мишатамаку, али пошто су Ногајци под Јали Акрамом често вршили рације на пољопривредно становништво, коалиција је пропала. После бруталне репресије против казањских побуњеника, њихови команданти су погубљени.
Према неким проценама,[2] број становника бившег каната опао је за неколико хиљада током ратова. Администрација, позната као Казањска палата, предузела је насилну русификацију и христијанизацију Татара и других народа.[3] Термин Казањско царство био је у употреби до 1708. године када је формирана Казањска губернија.
Економија
Још увек није јасно да ли је канат имао своју заставу. Ипак, Холанђанин Карлус (Карел) Алард је приметио да је Цезар од Татарије користио две заставе, а на првој је приказан Зилант.Застава Казанског каната из XV века, као што је дато у П. Лукс-Вурму „Заставе ислама“:[4][5] плава тканина са два репа. Плава боја се објашњава као традиционална за Турке и за државе наследнице Монголског царства Џингис-кана. Поред тога, Лук-Вурм извештава да су војне заставе Татара биле осовине украшене коњским реповима.
Градско становништво каната производило је посуђе од глине, ручне радове од дрвета и метала, кожу, оклопе, плугове и драгуље. Највећи градови су били Казањ, Арск, Жукотин, Кашан, Чали, Алат и Кори. Градско становништво је такође трговало са становништвом Средње Азије, Кавказа и Русије.
Друштво
Кан је управљао државом. Своје поступке заснивао је на одлукама и консултацијама кабинета или Дивана. Племство је обухватало редове bäk (бега), амира (емира) и морзе. Војна имања су чинили uğlan (улан), бахадир, içki (ички). Велику улогу је играло и муслиманско свештенство. Они су били подељени на säyet (сеид), şäyex (шеик), qazí (кази) и имаме. Улема, односно свештенство, имала је судску улогу и одржавала је медресе (школе) и мектебе (библиотеке).
Већину становништва чинили су qara xalıq (црни људи),,[6] слободно муслиманско становништво[7] које је живело на државној земљи. Феудалне земље су углавном насељавали çura (кметови). Ратни заробљеници су обично продавани у Турску или у Централну Азију. Повремено су продавани у оквиру каната као робови (qol), а понекад су били насељавани на феудалним земљама да би касније постали çura. Муслиманско и немуслиманско становништво каната је морало да плаћа јасак.
^Lux-Wurm, Pierre-Charles (2001). Les drapeaux de l'Islam: de Mahomet à nos jours. Paris: Buchet-Chastel. ISBN9782283018132.
^The designation "black" in Turkic culture was often used to refer to commoners, and not intended as a racial designation; on this point see also Khazars
^Fuller, Graham E. (2010-08-11). A World Without Islam. Little, Brown (објављено 2010). ISBN9780316072014. Приступљено 2015-10-04. „It was actually the Orthodox Church militant that first stimulated [...] Russian campaigns of conquest to the East, advocating the spread of Christianity into the well-established Muslim Kazan Khanate. Immediately after the conquest the church established a strong institutional presence in the Tatar regions and planned for the forced conversion of its Muslim population to Orthodox Christianity. [...] Despite its establishment of churches, monasteries, and religious institutions in the newly conquered regions, the church was to be frustrated in its goal of imposing Christianity on Muslim turf.”
Viacheslav Shpakovsky, David Nicolle, Gerry Embleton, Armies of the Volga Bulgars & Khanate of Kazan, 9th–16th centuries, Osprey Men-at-Arms 491 (2013).
Azade-Ayshe Rorlich, Origins of Volga Tatars in: The Volga Tatars, a Profile in National Resilience (1986).
Chaudet, Didier (2009). „When the Bear Confronts the Crescent: Russia and the Jihadist Issue”. China and Eurasia Forum Quarterly. Central Asia-Caucasus Institute & Silk Road Studies Program. 7 (2): 37—58. ISSN1653-4212. „It would be convenient to characterize the relationship between Russia and Islam by its history of conquest and tension. After all, the emblem of the Orthodox Church is a cross on top on a crescent. It is said that this symbol was devised by Ivan the Terrible, after the conquest of the city of Kazan, as a symbol of the victory of Christianity over Islam through his soldiers.”
„Russian Orthodox Church”. Journal of South Asian and Middle Eastern Studies (на језику: енглески). 17: 4. 1993. Приступљено 20. 5. 2015. „Finally, the Russians, under Ivan the Terrible, defeated the Tatars in 1552 and firmly established Russian rule. In celebration of this conquest, the czar built two churches in the Moscow Kremlin and on the spires of the Church installed the Orthodox Cross over an upside down crescent, the symbol of Islam.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Church Building and Its Services”. Orthodox World. Приступљено 28. 3. 2014. „Sometimes the bottoms of the Crosses found on Russian churches will be adorned with a crescent. In 1486, Tsar Ivan IV (the Terrible) conquered the city of Kazan which had been under the rule of Moslem Tatars, and in remembrance of this, he decreed that from henceforth the Islamic crescent be placed at the bottom of the Crosses to signify the victory of the Cross (Christianity) over the Crescent (Islam).”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Henry Hoyle Howorth, History of the Mongols, 1880, Part 2
Nossov, Konstantin (20. 6. 2012). „Kazan 1552”. Russian Fortresses 1480-1682. Osprey Publishing (објављено 2012). ISBN9781780969848. „The next day, 31 August, the Russians began to excavate four mine galleries simultaneously. The work was done under the supervision of a foreign engineer, Nemchin Rozmysl.”|access-date= захтева |url= (помоћ)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
.svg){kind=small}
