После Првог светског рата уписао је и дипломирао права.[2] Од 1921. је почео да се бави новинарством као сарадник листа „Време“. Био је уредник ваздухопловног часописа „Наша крила“ (1924-1939) и часописа „Телеграм“ (1939).[1] Био је од 1932. године главни уредник листа „Време“, а потом и директор тог листа, као и политички уредник „Политике“. Приликом посете краља Александра I Карађорђевића Француској октобра 1934. године био је у елитној групи новинара која је пратила краља. Тада се догодио Марсељски атентат, после кога је писао да су га организовали усташки терористи подржани од Италије, што је изазвало дипломатски инцидент са Италијом. Са позиције директора листа „Време“ смењен је одлуком Милана Стојадиновића 1. јануара 1936. године.[2] Као помоћник уредник сарађивао је у часопису „Ратник“ до 1939. године.
Краков између два рата
Краков је 1937. приступио је покрету „Збор“ где је био шеф одсека за пропаганду у оквиру Генералног секретаријата. Током Другог светског рата у неколико наврата био је привођен од стране Гестапоа под сумњом да је Јеврејин. Био је директор Радио Београда од 9. јула 1940. до 1941. године.[2][4]
Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године.[2] Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).[5]
Као новинар магазина Време, Краков је путовао у кућу редитеља Фрица Ланга да уради интервју са њим. Том приликом је Ланг изјавио да га Југославија привлачи и да се нада да ће доћи у посету.[6]
Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.[7]
Бавио се и кинематографијом. Године 1932. снимио је документарни филмКроз земљу наших царева и краљева. Редитељ је филмског дела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била без звука па је дорађена и 1938. је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“.[1] Филм је приказан новембра 1940.[8]
Током Другог светског рата подржао је генерала Милана Недића који му је био ујак. Био је уредник недићевских новина „Ново време“ (1943-1944), „Обнова“ и „Записи“. У Аустрију је отишао септембра 1944. и после рата живео углавном у Паризу. У Југославији је осуђен због колаборације током рата.[1]
Био је библиофил, екслибрист и колекционар старог новца. Био је ожењен Иванком Михајловић (1898), ћерком Милице Михајловић.[3]
У својој аутобиографији је забележио да су га житељи два места у Југославији прогласила за почасног грађанина, „а једног чак дало моје име једној својој главној улици“. Затим наводи: „добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде“. Наводи да је у једној енциклопедији пре рата наведен као „велики јунак ратова“, док је после Другог светског рата постао „народни непријатељ“.[5]
