PROFILPELAJAR.COM

Србија је национална држава Срба, у којој су Срби доминантна етничка група. Срби су такође доминантни и у Републици Српској, конститутивном ентитету Босне и Херцеговине. У 19. вијеку, српски национални идентитет се јавља, са свјешћу о историји и традицији, средњовјековним насљеђем, култуним јединством, упркос животу под различитим империјама. Три елемента, заједно са насљеђем династије Немањић, била су пресудна у стварању идентитета и његовом очувању током стране доминације: Српска православна црква, Косовски завет и српски језик.^[1] Идентификација са средњовјековним насљеђем кроз поштовање српских светитеља, заједно са српском епском поезијом, доприњела је развоју одвојене националне свијести од осталих православних балканских народа.^[2] Циклуси епских пјесама о Краљевићу Марку, хајдуцима и ускоцима, надахнули су Србе да поврате слободу и своју херојску прошлост.^[2] У причама, хајдуци су хероји: играли су улогу српске елите током османске владавине, бранили су Србе од османског угњетавања и припремали за национално ослобођење и доприњели томе током оба српска устанка.^[3] Симболика Косовског мита постала је мит покретач, означавајући мучеништво и одбрану српске части и хришћанства од Турака (муслимана).^[4] Када је Кнежевина Србија стекла независност од Османског царства, православље је постало кључно у дефинисању националног идентитета, умјесто језика који су дијелили са осталим Јужним Словенима (Хрвати и Муслимани).^[5]

Ћирилично писмо је важан симбол српског националног идентитета.^[6] Према уставу Републике Србије из 2006. године, српска ћирилица је једино званично писмо у употреби;^[7] једно је од званичних писама Црне Горе и Босне и Херцеговине.^[8] Двоглави орао и крст са четири оцила су главни хералдички симбол који представља српски национални идентитет кроз вијекове.^[9]

Међународно истраживање о самопоштовању изведено је на узорку од 16.998 људи из 53 нације, а објавило га је Америчко удружење психолога 2005. године;^[10] упитник укључује ставове о индивидуалној личности, о својој нацији и о осталим нацијама. Истраживање је показало да је Србија међу најсамопоштованијим нацијама, испред Сједињених Америчких Држава (6. мјесто) и Јапана (посљедње мјесто), и већина нација, укључујући и Србе, слаже се са тим.^[11] Истраживање је такође показало да је Србија међу 10 најколективистичких нација.^[10]

Види још

Референце

^ Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration. Oxford University Press, USA. стр. 69. ISBN 978-0-19-533343-5.
^ ^а ^б Dragnich, Alex N. (1994). Serbia's Historical Heritage. East European Monographs. стр. 29—30. ISBN 978-0-88033-244-6.
^ Edited by Norman M. Naimarkand Holly Case; Naimark, Norman M. (2003). Yugoslavia and Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford University Press. стр. 25. ISBN 978-0-8047-8029-2.
^ Stoianovich, Traian (1994). Balkan Worlds: The First and Last Europe. M.E. Sharpe. стр. 303. ISBN 978-0-7656-3851-9.
^ Catherwood, Christopher (2002). Why the Nations Rage: Killing in the Name of God. Rowman & Littlefield. стр. 135. ISBN 978-0-7425-0090-7.
^ Entangled Histories of the Balkans: Volume One: National Ideologies and Language Policies. BRILL. 2013. стр. 414. ISBN 978-90-04-25076-5.
^ Article 10 of the Constitution of the Republic of Serbia (English version Архивирано на сајту Wayback Machine (9. април 2010))
^ Alexander, Ronelle (2006). Bosnian, Croatian, Serbian, a Grammar: With Sociolinguistic Commentary. Univ of Wisconsin Press. стр. 1—2. ISBN 978-0-299-21193-6.
^ Atlagić, Marko (2009). „Određivanje nacionalnih heraldičkih simbola na primjeru Srba i Hrvata [Étude des symboles nationaux héraldiques à l' exemple des Serbes et des Croates]” (PDF). Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, no. 39. стр. 179–188: 180. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 05. 2015. г. Приступљено 11. 03. 2017.
^ ^а ^б David P. Schmitt; Jüri Allik (2005). „Simultaneous Administration of the Rosenberg Self-Esteem Scale in 53 Nations: Exploring the Universal and Culture-Specific Features of Global Self-Esteem”. Journal of Personality and Social Psychology. American Psychological Association. 89 (4).
^ Kurir, Mondo (20. 8. 2012). „Istraživanje:Srbi narod najhrabriji”. B92.

Литература

Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration. Oxford University Press, USA. стр. 69. ISBN 978-0-19-533343-5.
Alexander, Stella (1983). „Religion and national identity in Yugoslavia”. Occasional Papers on Religion in Eastern Europe. 3 (1): 2.
Budding, Audrey Helfant (1997). „Yugoslavs into Serbs: Serbian national identity, 1961–1971”. Nationalities Papers. 25 (3): 407—426.
Cvetković, Vladimir N. (2002), Nacionalni identitet i (re) konstrukcija institucija u Srbiji (ideologije, obrazovanje, mediji) (PDF), Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2016. г., Приступљено 11. 03. 2017
Janjić, Dušan (1997). „The Management of Ethnic Conflict and the Crisis of National Identity”. Ethnic Conflict Management. The Case of Yugoslavia: 171—193.
Jovanović, Dejan (2015). „DUALNA PRIRODA SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA” (PDF). Politički identitet Srbije u globalnom i regionalnom kontekstu. Belgrade: Univerzitet u Beogradu. Fakultet političkih nauka: 55—60. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2016. г. Приступљено 11. 03. 2017.
Jovanović, Ana Kuzmanović (2011). „Preserving the Integrity of National Identity: Metaphors for Kosovo in Serbian Political Discourse”. Texas Linguistics Forum. 54.
Mylonas, Christos (2003). Serbian Orthodox fundamentals: The quest for an eternal identity. Central European University Press.
Nedeljković, Saša (2006). „Mit, religija i nacionalni identitet: Mitologizacija u Srbiji u periodu nacionalne krize” (PDF). Етноантрополошки проблеми: 155—179. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 03. 2016. г. Приступљено 11. 03. 2017.
Radenović, Sandra (2006). „Nacionalni identitet, etnicitet, (kritička) kultura sećanja”. Filozofija i društvo. 3 (31).