Глумица је препознатљива по свом звонком осмеху,[3][4] као и по ликовима мајки и жена из војвођанског живота.[5]
Данас је друга најстарија активна глумица у Србији.Тренутно има најдужу глумачку каријеру.[6]
Биографија
„
Највише сам дала у комичним улогама из војвођанског живота. Иако ничим посебно нисам везана за Војводину, менталитет пречана ми је најдражи и најближи. Волим ону њихову тиху журбу. Код Војвођана ви не видите да се журе, а видите да стижу. Нису наметљиви, нестрпљиви, загрижени. Све оно што ни ја нисам, и што код другог не подносим.[5]
”
Рената је рођена 29. новембра1929. године у Загребу, у краљевини Југославији, а одрасла у Сарајеву. Отац Милан, доктор права и шумарства, био је генерални директор „Шипада“ и министар шума и рударства у Краљевини Југославији, а мајка Ерика рођ. Врадач професорка музике. Мајка Ерика Врадач била је Аустријанка. Улмански је имала две сестре − Ксенију и Милану.[7]
Први сусрет са глумачким позивом Рената је имала још као дете, када се на тавану њене породичне куће од Немаца крио редитељ Ерик Хецл, Јеврејин. Како би прекратио време, Хецл је младој девојци држао часове глуме, о чему сведочи њена свеска са белешкама из 1942.[7] Будућа глумица добила је тако први ангажман − у позоришту Маргите Предић−Нушић − још пре него што се Други светски рат захуктао.[7][8] У Родином позоришту играла је у представи Кинеска лутка, у дворани Коларчевог универзитета, још октобра 1939. године.[тражи се извор] Улмански је после рата учествовала у многобројним радним акцијама — у Шамцу, Сарајеву, Брчком, Бановићима, Новом Београду и другима, где је мешала бетон.[3]
У периоду од 1975. до 1979. године одиграла је веома запажену улогу тетка Босе у популарној хумористичкој ТВ серији за младе Вага за тачно мерење.
Током више од седам деценија каријере остварила је више од сто филмских и телевизијских улогама, и више хиљада пута[3] играла на позоришним даскама. За улогу Меланије у позоришној комедијиНа лудом белом камену (Атеље 212), добила је награду Вечерњих новости за најбољу епизодну улогу 1972, а за улогу госпође Петровић у представи СкакавциЈДП−аСтеријину награду за најбоље глумачко остварење 2006. године. Као Симка у Коренима, уз Љубу Тадића, добила је, према властитим речима, један од омиљених аплауза у каријери.[1] Издвајају се још у њене представе На лудом белом камену у режији Муција Драшкића и Елијахова столица Бориса Лијешевића.[10]
