Прво француско царство, званично Француско царство (фр.Empire Français), познато и као Наполеоново царство, био је режим Наполеона I у Француској. Владало је великим делом континенталне Европе. Царство је постојало од 1804. године до 1815. — од Конзулата до ресторације Борбонске монархије — и било је за кратко време враћено (период од сто дана 1815. године).
Царство је започето кад је Наполеон — док је био први Конзул — постао цар Француске 18. маја 1804. године. Крунисао се 2. децембра исте године у Нотр Дам катедрали у Паризу.[5] Постојању овог царства запретио је Рат треће коалиције, али је Француска победа у бици код Аустерлица засигурала њен опстанак.[6] Велика Армија, војна машина царства, замало је уништила Пруску армију 1806. године пре него што је ушла у Пољску и победила Русе у бици код Фридланда1807. године. После Фридланда, Тилзитски мир јула 1807. године спречио је ново крвопролиће на Европском континенту.[7]
Француска умешаност на Пиринејском полуострву је започела Шпански рат за независност, брутални конфликт који је трајао шест година је ослабио царство. 1809, Француска и Аустрија бориле су се у рату пете коалиције; Француска је поново тријумфовала.
Наполеон је абдицирао 11. априла1814. године, вратио се из изгнанства из Елбе 1815, али је Француска изгубила у бици код Ватерлоа што је изазвало пад Првог француског царства.
Царство је 1812. године, имало 130 департмана у којима је било распоређено 600.000 војника који је требало да нападну Русију. Војници су имали власт над 44 милиона субјеката. Пруска, Русија и Аустрија су постали савезници. Наполеон је прецртао мапу Европе и дао многе племићке титуле.[8]
Обично се мисли, а понегде и пише да је царство резултат Наполеоновог самољубља и таштине, мада је оно делом настало по савету, његовог моћног шефа полиције Жозефа Фушеа, сиве еминенције свих тадашњих збивања.[9] Он је Наполеону саветовао да је најбољи начин да спречи све комплоте против француске револуционарне власти, који су се ковали на бројним европским дворовима јер је она против божјег поредка на небу и на земљи, да ураде нешто потпуно супротно и докажу да француска револуција нема ништа против монархија, а најбољи начин да се то оствари је да се Наполеон прогласи царем, којег ће окрунити сам папа (као некад Карла Великог). И тако је Наполеон од првог конзула, постао цар18. маја1804. године[9], а свечано га је окрунио папаПије VII 2. децембра исте године у катедрали Нотр Дам у Паризу.[9] Мимикријом нису успели да заварају Метерниха и Британце, који су већ основали нову алијансу против Наполеона, Трећу коалицију.[9] Током његовог кратког трајања против Првог француског царства створено је чак 5 коалиција (од 7) за рушење Наполеона, у свима су биле Велика Британија и Аустријско царство главни непријатељи Француске револуције од самог старта.
Прусија се морала да се одрекне пола своје територије, а и Русија је морала да направи територијалне уступке. На тим земљама су установљене вазалске творевине Варшавско војводство и Вестфалска краљевина у којој је Наполеон поставио свог брата Жерома за краља.
Континентална блокада и Иберијска кампања
Кад је Наполеон увидео да нема довољно снага да се супростави Британцима на мору, окренуо се другој тактици – потпуној контроли Европе, и избацивању Британаца из ње увођењем потпуне блокаде лука[9] и забране траговања са британским трговцима (чак и посредно) надајући се да ће тако економски исцрпсти Британију и довести до рушења монархије.[9]
Да би му блокада успела, она је требало да се ригорозно проводити у целој Европи. Од самог почетка, Португалија (стари савезник Енглеске) кршио је блокаду, Наполеон је одлучио да дисциплинује Португалце силом. Шпански краљ Карлос IV је под притиском дозволио пролаз француских трупа преко Шпаније, и Французи су заузели Лисабон1807. године. Окупација севера Шпаније довела је (уз енглеску помоћ) до побуне. Како више није могао да влада ситуацијом Карлос IV је абдицирао у корист свога сина Фернанда VII. Наполеон је то искористио да их обоје развласти, тако се реши свих Бурбона, и постави свог брата Жозефа за шпанског краља 1808. Због тога је избила побуна у Мадриду, коју је француска војска крваво угушила, али се након тога устанак (уз Британску помоћ) проширио по целој земљи. На почетку 1809. чинило се да ће бројна француска војска успети да сломи устанике, али тад је у априлу аустријска војска упала у Баварску надајући се да ће тако окренути све немачке земље против Наполеона. Наполеон се морао да се посвети свом старом непријатељу, и да тако препустити Пиринејско полуострво устаницима, британском експедицијском корпусу Артура Велслија и заједничким шпанско-португалским снагама. Њихови успеси озбиљно су пољуљали дотад неокрњени углед Наполеона као војног стратега.
Знајући да Царска Русија бојкотује његову блокаду преко луке у Санкт Петербург и сумњајући да планира савез с Енглеском Наполеон је напао Русију са великом армијом од 450.000 војника. У јуну 1812. Французи су ушли на руску територију и брзо продирали, јер је руска војска углавном избегавала сукобе и повлачила се палећи села и остављајући пустош иза себе. Велика француска армија нашла се у великим тешкоћама са опскрбом, па су се почеле се ширити болести међу војницима, али и животињама, које је тако велика армија морала имати. Кад је стигао до Москве Наполеон је већ изгубио пола своје армије. Пред Москвом је дошло до једне од најкрвавијих битака тога доба, Бородинске битке, која је завршила без победника, али је Наполеон до те битке већ изгубио половину своје војске. Руси су се повукли из Москве и запалили град, тако да се исцрпљена наполеонова војска морала повући. Приликом повлачења из Русије, руска зима и повремени герилски напади уништили су Grande Armée од које је остало само 5000 људи. Наполеон се независно од својих војника вратио у Париз, мобилисао нове снаге и вратио у Саксонију.
У рату против шесте коалиције (1812—1814) у којој су били Аустријско царство, Прусија, Царска Русија, Шведска, Велика Британија и неколико немачких држава, Наполеон је 1813. поразио коалиционе снаге код Лицена, Будишина и Дресдена, али је доживео први велики пораз у бици код Лајпцига, наког којег су се Французи морали повући из Немачке. Након тога су коалиционе снаге извршиле инвазију Француске и присилили Наполеона да абдицира. Противници су га 1814. прогнали на острво Елбу, које му је дато на управу. На власт у Француској постављен је Луј XVIII из династије Бурбон (брат Луја XVI који је за време револуције напустио Француску).
Наполеон је искористио незадовољство народа бурбонском влашћу Луја XVIII, те се у марту 1815. искрцао у Француској. Трупе које су послате да га заробе, окренуле су се против краља и придружиле се Наполеону тако да је лако преузео власт 20. марта1815. Будући да су његови противници одбили да склопе мир, одлучио се за напад, али је поражен у бици код Ватерлоа. Након битке вратио се у Париз, решен да га брани до последњег човека. Међутим, подршка коју је дотад имао се истопила, због чега је абдицирао по други пут и пренео власт на свог четворогодишњег сина Наполеона II, што је француски парламент таг пута и потврдио. Затим је побегао у Рошфор (желевши да побегне у Америку), али се после пуно проблема на крају морао предати капетану британског бојног брода Белерофонт. Британци су га прогнали на усамљено острво Свету Јелену у Атлантском океану, где је и умро.
Карактеристике и оставштина царства
На свом врхунцу 1812. године, пре напада на Русију, Француско царство је имало 130 департмана са 44 милиона људи и велику армију од 600 000 војника. Судбина царства била је уско повезана са судбином војске чије су победе проносиле темељне идеје Француске револуције о братству, једнакости и слободи по Европи и рушиле феудални европски поредак свугде где је прошла Француска војска. Увођење Наполеоновог кодекса (цивилног права) широм континента, по коме су грађани по први пут били макар формално пред законом једнаки,[11] оставило је дубок траг у свим правним системима након тога.
Bryant, Arthur (1942). Years of Endurance 1793–1802.; and Years of Victory, 1802–1812 (1944) well-written surveys of the British story
Colton, Joel and Palmer, R.R. (1992). A History of the Modern World. New York: McGraw-Hill, Inc. ISBN978-0-07-040826-5.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Esdaile, Charles. Napoleon's Wars: An International History, 1803–1815 (2008); 645pp excerpt and text search a standard scholarly history
.svg)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
