Полупредсједнички систем или систем полупредсједничке власти је уставно-политички систем организације власти, облик парламентаризма поремећене равнотеже у корист извршне власти. Обликовао се унутар парламентарног система. Док је у чистом парламентарном систему влада и шеф владе темељно, функционално и једино тијело извршне власти, па је она стварно монистичка, а формално дуалистичка, у полупредсједничком систему оба тијела извршне власти (шеф државе и влада) имају и правно и истински уставна овлашћења, при чему су овлашћења предсједника републике већа и одлучујућа, уз чињеницу да га непосредно бира народ, што га чини и уставно и политички моћнијим од владе, па он де факто постаје шеф извршне власти.
Предсједник републике именује владу као и предсједника владе те му је она политички одговорна, но истовремено, влада је одговорна и законодавном тијелу.[1][2][3][4] Посредством политичке одговорности владе и предсједник је одговоран законодавном тијелу. Неопходно је постојање троструког политичког консензуса; између владе и већине у парламенту, затим између предсједника републике и владе, те ради стабилности прва два, консензус између предсједника и већине у парламенту јер ако предсједник нема подршку странке или странака које имају већину у парламенту, полупредсједнички систем потребно је преобразити у парламентарни.
Бенжамен Констан, француски уставноправни и политички теоретичар, је 1815. године обликовао идеју државног поглавара као демократског арбитра између законодавне и извршне власти који располаже самосталним уставним овлаћењима, што је данас предсједник републике у полупредсједничком систему. Његова је идеја била разрађивана кроз орлеански, вајмарски и деголистички парламентаризам до савременог модела полупредсједничког система. Сврха је била да парламентарни систем буде што ефикаснији, а да се поштује начело подјеле власти и представничке демократије која посредством народа остварује свој суверенитет.
Појам полупредсједничког система у политичку теорију је увео француски правник и политологМолис Дувергер. Дувергерова дефиниција полупредсједничког система гласи: "Политички режим сматра се полупредсједничким ако устав који га установљује комбинује три елемента: (1) предсједник републике изабран је општим правом гласа; (2) он посједује прилично велика овлашћења; (3) насупрот себи има међутим премијера и министре који посједују извршна и владавинска овлашћења и могу остати на положају само ако се томе не противи парламент". Дувергер је утврдио да је у политичкој историји Европе у 20. вијеку постојало седам уставних полупредсједничких система: Вајмарска Република (1919–1933), Финска, Аустрија, Ирска, Исланд, Португалија и Француска након 1958. кад је усвојен Устав Пете Републике, односно након 1962. кад су уставним амандманима озакоњени директни избори предсједника државе. На простору бивше Југославије су полупредсједнички систем користили Хрватска и Србија у првој деценији након успостављања демократије, односно под влашћу Фрање Туђмана и Слободана Милошевића.
У теорији се често јавља проблем именовање одређеног концепта. Као формална ознака полупредсједничког система употребљавају се термини: полупредсједнички систем, мјешовити систем, дуалистични систем, хибридни систем, гранични систем, парламентарно-предсједнички систем, дуалистични парламентаризам, ограничени парламентаризам, парламентарни систем с хегемонијом предсједника, парламентарни систем с доминацијом предсједника, облик парламентаризма с компонентом предсједничке власти, модификовани парламентаризам, дуалистични парламентарно-предсједнички систем, демократска полупарламентарна верзија предсједничког система, предсједнички парламентаризам, квазипредсједнички систем, ограничени президенцијализам, систем биполарне егзекутиве, систем дуалне егзекутиве, двојно водство, дијархија, фазни модел, алтернацијски модел итд.
^ абDuverger (1980). „A New Political System Model: Semi-Presidential Government”. European Journal of Political Research (quarterly). 8 (2): 165—187. doi:10.1111/j.1475-6765.1980.tb00569.x. „The concept of a semi-presidential form of government, as used here, is defined only by the content of the constitution. A political regime is considered as semi-presidential if the constitution which established it, combines three elements: (1) the president of the republic is elected by universal suffrage, (2) he possesses quite considerable powers; (3) he has opposite him, however, a prime minister and ministers who possess executive and governmental power and can stay in office only if the parliament does not show its opposition to them.”
Goetz, Klaus H. (2006). Heywood, Paul; Jones, Erik; Rhodes, Martin; Sedelmeier, ур. Developments in European politics(PDF). Power at the Centre: The Organization of Democratic Systems. Basingstoke England New York: Palgrave Macmillan. стр. 368. ISBN9780230000414. Архивирано из оригинала(PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 02. 07. 2019.
Lijphart, Arend (1992). Parliamentary versus presidential government. Oxford New York: Oxford University Press. ISBN9780198780441.
Sartori, Giovanni (1997). Comparative constitutional engineering: an inquiry into structures, incentives, and outcomes (2nd изд.). Washington Square, New York: New York University Press. ISBN9780333675090.
