Овај чланак или један његов део није преведен на српски језик. Помозите у његовом побољшавању превођењем садржаја, водећи рачуна о стилу и правопису који се користе на Википедији на српском језику.
Град-држава је независна или аутономна целина, која није административно део друге локалне власти, чија се територија састоји од града и по могућству и од околних области.[1][2][3] Град-држава такође може бити дефинисан и као средишњи град са околним селима, који заједно имају исте законе, облик владавине, деле исте језике, религијска веровања и начине живота. Историјски градови-државе били су Рим, Атина и Картагина,[3] док тренутно постоје суверени градови-државе Монако, Сингапур и Ватикан, док Хонгконг и Макау уживају већи степен аутономије мада су под сувереном управом друге земље.
With the rise of nation states worldwide, only a few modern sovereign city-states exist, with some disagreement as to which qualify; Monaco, Singapore and Vatican City are most commonly accepted as such. Singapore is the clearest example, with full self-governance, its own currency, a robust military and a population of 5.5 million.[4]
Кнежевина Монако је независни град-држава која се граничи са Француском. Монако Вил (древни утврђени град) и добро позната област Монака Монте Карло су окрузи непрекидне урбане зоне, а не различити градови, иако су до 1917. године биле три одвојене општине (комуне). Кнежевина Монако и град Монако (сваки има одређена овлашћења) управља истом територијом. Иако имају малу војску, и даље би морали да се ослоне на Француску за одбрану пред агресивном силом.
Сингапур је острвски град-држава у југоисточној Азији која се граничи са Малезијом. Око 5,6 милиона људи живи и ради на површини од 728,3 km2 (281,2 sq mi),[10] што Сингапур чини 2. најгушће насељеном земљом на свету после Монака. Сингапур је био део Малезије две године пре него што је избачен из федерације 1965. године, поставши независна република, град и суверена држава. The Economist назива нацију „јединим градом-државом на свету који у потпуности функционише“. Конкретно, има сопствену валуту, велики комерцијални аеродром, једну од најпрометнијих поморских лука за претовар на свету, и потпуно развијене оружане снаге за заштиту суверенитета нације од потенцијалних регионалних агресора.[11][12][13]
Пошто није могао да путује без стварног признавања краљеве власти, Пије IX и његови наследници су сваки тврдили да су „затвореници у Ватикану“, онемогућени да напусте папску енклаву од 0,44 km2 (0,17 sq mi) након што су се попели на папски престо.
Бројне друге мале државе деле многе од ових карактеристика, а понекад се наводе као модерни градови-државе. Џибути,[14]Катар,[15][16]Брунеј,[7]Кувајт,[7][15][17]Бахреин,[7][15] и Малта[18][19][20] сви имају главни градски центар који чини велики део становништва и већину БДП-а. Сваки има више од једне различите општине, од којих је једна идентификована као главни град, што је то често био случај и за историјске градове-државе. Повремено се наводе микродржаве са великом густином насељености, као што је Сан Марино, упркос томе што немају велики урбани центар.[7][8][21]
^ абCollins English Dictionary – Complete and Unabridged. HarperCollins Publishers. 2003. „a state consisting of a sovereign city and its dependencies. Among the most famous are the great independent cities of the ancient world, such as Athens, Sparta, Carthage, and Rome.”
^ абвгдHansen, Mogens. 2000. "Introduction: The Concepts of City-States and City-State Culture." In A Comparative Study of Thirty City-State Cultures, Copenhagen: Copenhagen Polis Centre. Pg. 19
^Quah, Euston (30. 7. 2015). Singapore 2065 : leading insights on economy and environment from 50 Singapore icons and beyond. Singapore. ISBN978-9814663397.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^"Foreign Operations, Export Financing, and Related Programs, Volume 2." United States Congress House Committee on Appropriations. Subcommittee on Foreign Operations, Export Financing, and Related Programs. April 15, 1992. Page 239: "The Republic of Djibouti is in effect a city - state, with few natural resources, few trained workers, no permanent streams and very little arable land. Some 75% of the population live in the capital city, the economy of which is focused on the port, airport, railway, the French garrison, and the re-export of consumer goods."
^ абвParker, Geoffrey. 2005. Sovereign City: The City-state Through History Chicago: University of Chicago Press. p. 219
^Roberts, David. 2014. Qatar: Securing the Global Ambitions of a City-state. London: C Hurst & Co Publishers Ltd.
^El-Katiri, Laura, Bassam Fattouh and Paul Segal. 2011 Anatomy of an oil-based welfare state: rent distribution in Kuwait. Kuwait City: Kuwait Programme on Development, Governance and Globalisation in the Gulf States
^Mogens, Hansen. 2002. A Comparative Study of Six City-State Cultures: An Investigation p. 91
Литература
Mogens Herman Hansen (ed.), A comparative study of thirty city-state cultures : an investigation conducted by the Copenhagen Polis Centre, Det Kongelige Danske Videnskabernes Selskab, 2000. (Historisk-filosofiske skrifter, 21). ISBN87-7876-177-8.
Mogens Herman Hansen (ed.), A comparative study of six city-state cultures : an investigation, Det Kongelige Danske Videnskabernes Selskab, 2002. (Historisk-filosofiske skrifter, 27). ISBN87-7876-316-9.
Guiso, Luigi; Sapienza, Paola; Zingales, Luigi (2016). „Long-Term Persistence”. Journal of the European Economic Association. 14 (6): 1401—1436. doi:10.1111/jeea.12177.
Jones, Philip. 1997. The Italian City-State: From Commune to Signoria. (Oxford: Oxford University Press)
Lansing, Carol, 1992. The Florentine Magnates: Lineage and Faction in a Medieval Commune. (Princeton: Princeton University Press)
Sella, Pietro, "The Statutes of the Commune of Bugelle (Biella)" 1904. 14th-century statutes of a Piedmontese commune (Latin and English translations), express the nature of the commune in vivid detail, productions of medieval society and the medieval personality.
Tabacco, Giovanni, 1989. The Struggle for Power in Medieval Italy: Structures of Political Rule, 400-1400, translator, Rosalind Brown Jensen (New York: Cambridge University Press)
Waley, Donald, 1969 etc. The Italian City-Republics (3rd ed. New York: Longman, 1988.)
Benvenuti, G. (1989). Le Repubbliche Marinare. Amalfi, Pisa, Genova, Venezia [The Maritime Republics. Amalfi, Pisa, Genoa, Venice] (на језику: италијански). Rome: Newton & Compton editori.
Lodolini, Armando (1967). Le repubbliche del mare [The republics of the sea] (на језику: италијански). Roma: Biblioteca di storia patria.
Pirenne, Henri (1927). Medieval Cities: Their Origins and the Revival of Trade.; Pirenne, Henri (1937). Mohammed and Charlemagne.