Својим саветима је помагао дон Боску утемељити Салезијанску дружбу; тиме си је заслужио надимак „Дон Босков Папа”.[2] Папа Пије IX је боловао од епилепсије.[3]
Ранији живот
Ђиовани Марија Мастај Ферети родио се 13. маја1792. у Сенигалији у аристократској породици грофа Ђиролама Мастај Феретија и Катерине, рођене Солази, као девето дете. Од 1802. до 1809. године стиче класично образовање у Волтери, а затим одлази у Рим на студије филозофије и теологије. Рим напушта 1810. због политичких превирања, те се поново враћа 1814. како би се придружио папинској племићкој гарди. Међутим, у то време је боловао од епилепсије, те је његов захтев одбијен. Ђиовани наставља студије теологије које завршава 1818, те је у априлу 1819. заређен за свештеника. Службовање започиње као ректор сиротишта Тата Ђиовани у Риму, да би од 1823. до 1825. боравио у Чилеу као члан папиног изасланства.[4] Враћа се у Рим и постаје управник Болнице св. Михајла и управник Цркве св. Марије у Виа Лата. У мају 1827. папа Лав XII именује га надбискупомСполета. Године 1832. папа Гргур XVI поставља га за бискупаИмоле, али са титулом надбискупа, те га именује кардиналом1839. године. Именовање је објављено у децембру 1840. када је примио гримиз и титулу. Папа Гргур XVI умире 1. јуна1846. и кардинал Мастај Ферети је позван у Рим на конклаву.
Избор за папу
На конклави је учествовало 50 од 62 кардинала. Кардиналски колегијум поделио се између два кандидата који су сматрани као пожељни и од гласања до гласања број гласова није се мењао.[5] Декан Кардиналског збора предложио је тада да се гласе „за најмлађег” кандидата. Тако је 16. јуна1846. и изабран најмлађи кардинал педесет четверогодишњи Ђиовани Марија Мастај Ферети, надбискуп-бискуп Имоле. По завршетку конклаве допутовао је кардинал Карл Кајетан фон Гајсрук (1769 – 1846), надбискуп Милана, који је носио вето аустријског цараФердинанда I на избор кардинала Мастај Феретија. Међутим, стигао је прекасно.
Почетак понтификата
Нови папа узео је име Пије IX, а његов избор је у то време изазвао велико изненађење, с обзиром да су га претежно конзервативни кардинали изабрали, мада је он био познат по својим либералним ставовима. Одмах по ступању на папинско престоље Пије IX је помиловао више од хиљаду затвореника и зајамчио слободу прогнанима и избеглима. На запрепаштење бечког двора, Папа је основао цивилну владу и ставио је под надзор парламентарне скупштине, те затражио од својих министара да реформишу грађанско право, казнени систем, јавно образовање и друго. Одјек тих његових мера био је велик у Европи и свету, а посебно у Италији, која је гласно клицала „либералном папи“. Али све се нагло променило када се Пије IX одбио да се сврста на било чију страну у рату између краља Карла Алберта Савојског и Аустроугарске.[6] Италијански националисти су му то јако замерили, јер су хтели да га придобију за покрет који је покренуо целу Италију, како би се ослободиле територије које су још биле под аустријском влашћу. Пред крај 1848. долази до велике кризе која је била последица распада економије. На дан отварања Скупштине 15. децембра 1848, убијен је у дворишту палате Канцеларије премијер папинске владе гроф Пелегрино Роси (1787 – 1848). Убрзо је устанак захватио римске улице, те је Папа прерушен 24. новембра, под окриљем ноћи, напустио Квиринал и побегао у Гаету.
About, E. (1859). The Roman Question. Превод: Coape, H. C. New York: D. Appleton and Company. Приступљено 3. 3. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Burkle-Young, Francis A. (2000). Papal Elections in the Age of Transition, 1878–1922. Lanham, Maryland: Lexington Books. ISBN978-0-7391-0114-8.
Busch, Moritz (1898a). Bismarck: Some Secret Pages of His History. 1. London: Macmillan.
——— (1898b). Bismarck: Some Secret Pages of His History. 2. London: Macmillan.
Capitelli, Giovanna (2011). Mecenatismo pontificio e borbonico alla vigilia dell'unità (на језику: италијански). Rome: Viviani Editore. ISBN978-88-7993-148-9.
O'Carroll, Ciarán (2010). „Pius IX: Pastor and Prince”. Ур.: Corkery, James; Worcester, Thomas. The Papacy Since 1500: From Italian Prince to Universal Pastor. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 125—142. ISBN978-0-521-50987-9.
Woodward, Kenneth L. (1996). Making Saints: How the Catholic Church Determines Who Becomes a Saint, Who Doesn't, and Why. New York: Simon and Schuster. ISBN978-0-684-81530-5.
Barwig, Regis N. (1978). More Than a Prophet: Day By Day With Pius IX. Altadena: Benziger Sisters.
Chadwick, Owen (2003). A History of the Popes 1830-1914.
Mooney, John A. (1892). „Pius IX and the Revolution, 1846–1848”. The American Catholic Quarterly Review. 17: 137—161. Приступљено 3. 3. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Quinlan, John. "Prisoner in the Vatican: Rome In 1870" History Today (Sept 1970), Vol. 20 Issue 9, pp. 620–627 online.
Acta et decreta Leonis XIII, P.M. Vol I–XXII, Rome, 1881, ff
Acta et decreta Pii IX, Pontificis Maximi, Vol. I–VII, Romae 1854 ff
Actae Sanctae Sedis, (ASS), Romae, Vaticano 1865
Boudou, L. (1890). Le S. Siege et la Russie, Paris
Capitelli, Giovanna. Mecenatismo pontificio e borbonico alla vigilia dell'unità. ISBN8879931482., Viviani Editore, Rome, (2011)
Hasler, August Bernhard. (1977). Pius IX. (1846–1878) päpstliche Unfehlbarkeit und 1. Vatikanisches Konzil. (= Päpste und Papsttum. ISBN3-7772-7711-8. Bd. 12). 2 volumes, 1st ed. Hiersemann, Stuttgart,
Martina, S.J. Pio IX (1846–1850). Roma: Editrice Pontificia Universita Gregoriana. Vol I–III, 1974–1991.
Martina, Giacomo: PIO IX, beato. In: Massimo Bray (ed.): Enciclopedia dei Papi, Istituto della Enciclopedia Italiana, Vol. 3 (Innocenzo VIII, Giovanni Paolo II), Rome, 2000, OCLC313581724
Seifert, Veronika Maria. (2013). Pius IX. – der Immaculata-Papst. Von der Marienverehrung Giovanni Maria Mastai Ferretis zur Definierung des Immaculata-Dogmas. ISBN978-3-8471-0185-7. V&R unipress. Göttingen. .
Sylvain (1878). Histoire de Pie IX le Grand et de son pontificat.. Vol I, II. Paris