Тоталитаризам је један од облика политичког поретка.[1][2] Најједноставније речено, тоталитаризам је пoтпyнa влaст jeднe клace, кacтe, пoлитичкe opгaнизaцијe, систем свеобухватне политичке владавине утемељене на идеолошкој манипулацији, терору и бруталности. Тоталитаризам тежи остварењу „тоталне моћи” кроз политизацију друштвене и личне егзистенције и зато подразумева потпуно укидање грађанског друштва и личне приватности.[3][4] Настао је у 20. веку, мада његову појаву прорекао је Токвил тридесетих година деветнаестог века рекавши да ће доћи нови облик деспотизма свеобухватнији, такорећи тоталан.[5] Дефиниција тоталитаризма као таквог је настала у првој половини 20. века када се појављују први тоталитарни режими. Први који је употребио тај израз био је Бенито Мусолини.[6]
Тоталитарни режими се разликују од других ауторитарних режима. Потоњи означавају државу у којој појединачни носилац власти, обично појединачни диктатор, одбор, хунта или иначе мала група политичке елите, монополизује политичку моћ. У том смислу, „ауторитарна држава […] се бави само политичком моћи и све док се не буде оспорена даје друштву одређени степен слободе.“[15] Раду Кинпос пише да ауторитарност „не покушава да промени свет и људска природа.“[15] Насупрот томе, Ричард Пајпс пише да тоталитарни режим покушава да контролише готово све аспекте друштвеног живота, укључујући економију, образовање, уметност, науку, приватни живот и морал грађана. Неке тоталитарне владе могу промовисати свеобухватну идеологију, с тим што „званично прокламирана идеологија” продире „у најдубље домете друштвене структуре, и тоталитарна влада настоји да у потпуности контролише мисли и поступке својих грађана.“[16] Она такође мобилише целокупно становништво у настојању за остварењем својих циљева. Карл Јоахим Фридрих написао је да су „тоталистичка идеологија, странка ојачана тајном полицијом и монопол над […] индустријским масовним друштвом“ три одлике тоталитарних режима које их разликују од осталих аутократија."[15]
У академској заједници
Академским пољем совјетологије након Другог светског рата и током Хладног рата доминирао је „тоталитарни модел“ Совјетског Савеза,[17] наглашавајући апсолутну природу моћи Јосифа Стаљина. „Тоталитарни модел“ је педесетих година прошлог века први пут образложио Карл Јоахим Фридрих, који је тврдио да су Совјетски Савез и друге комунистичке државе „тоталитарни“ системи, са култом личности и готово неограниченим овлашћењима „великог вође“ попут Стаљина.[18] „Ревизионистичка школа“ која је започета шездесетих година била је усредсређена на релативно аутономне институције које би могле утицати на политику на вишем нивоу.[19] Мат Лено је описао „ревизионистичку школу" као представника оних који су „инсистирали на томе да је стара слика Совјетског Савеза као тоталитарне државе склоне светској доминацији била поједностављена или једноставно погрешна. Они су били заинтересовани за друштвену историју и тврдили су да би вођство Комунистичке партије морало да се прилагоди друштвеним снагама.“[20] Припадници „ревизионистичке школе“, попут Џ. Арч Гетија и Лина Виола, оспорили су приступ „тоталитарног модела“ комунистичкој историји и били су најактивнији у архивама бившим комунистичким државама, посебно Државном архиву Руске федерације у раду везаном за Совјетски Савез.[19][21]
Основне одлике тоталитарних режима
Карл Фридрих и Збигњев Бжежински су извели главна обележја и по њиховом мишљењу сваки тоталитарни режим има:
службену популистичку идеологију која обухвата све виталне аспекте човековог постојања у којој се, бар пасивно, приклања, свако ко у том друштву живи.
једну једину хијерархијски организовану владајућу партију којом управља један човек (диктатор)
систем терористичке полицијске контроле коју у интересу партијских вођа подржава али и надзире владајућу партију
потпуни монопол над средствима јавног саобраћаја
потпуни монопол над средствима оружане борбе
централна контрола над целим привредним животом.[22]
Семе тоталитаризма
Тоталитаризам можемо користити као назив за "терористичко подређивање"[23] свих духовних сфера једног друштва: науке, уметности, вредности, образовања, морала. У савршено тоталитарном друштву није допуштен ниједан облик људске активности - економски, интелектуални, политички - ако га држава није планирала или одобрила, а људи - појединци се сматрају национализованим власништвом државе.[24]
Уместо закључка
Тоталитаризам је сложена појава у друштву. Појединац се претвара у бескорисну масу, у којој се ствара масовна лажна свест и језик као средство масовне политичке манипулације.[23] Тоталитарна држава је држава затвореног типа, односно друштва у коме постоји отпор променама, друштва у коме је социјална покретљивост смањена.[23] Антрополошки нихилизам, односно негација индивидуа је логична политичка последица постојања тоталитарних посредованих друштвених односа.[23] Стога је појам тоталитаризма на својеврстан начин увод у разумевање идеологија попут неофашизма, неофашистичке државе.
^Schmitt, Carl (1927). The Concept of the Political (German: Der Begriff des Politischen) (1996 University of Chicago Press изд.). Rutgers University Press. стр. 22. ISBN0-226-73886-8.
^Defty, Brook (2007). Britain, America and Anti-Communist Propaganda 1945–1953. Chapters 2–5. The Information Research Department.
^Siegel, Achim (1998). The Totalitarian Paradigm after the End of Communism: Towards a Theoretical Reassessment. стр. 200.. Rodopi.. ISBN9789042005525. "Concepts of totalitarianism became most widespread at the height of the Cold War. Since the late 1940s, especially since the Korean War, they were condensed into a far-reaching, even hegemonic, ideology, by which the political elites of the Western world tried to explain and even to justify the Cold War constellation."
^Guilhot, Nicholas (2005). The Democracy Makers: Human Rights and International Order. стр. 33.. Columbia University Press.. ISBN9780231131247. "The opposition between the West and Soviet totalitarianism was often presented as an opposition both moral and epistemological between truth and falsehood. The democratic, social, and economic credentials of the Soviet Union were typically seen as 'lies' and as the product of a deliberate and multiform propaganda. […] In this context, the concept of totalitarianism was itself an asset. As it made possible the conversion of prewar anti-fascism into postwar anti-communism."
^Davies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3. ISBN978-1-139-44663-1. „Academic Sovietology, a child of the early Cold War, was dominated by the 'totalitarian model' of Soviet politics. Until the 1960s it was almost impossible to advance any other interpretation, in the USA at least.”
^Davies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3–4. ISBN978-1-139-44663-1. „In 1953, Carl Friedrich characterised totalitarian systems in terms of five points: an official ideology, control of weapons and of media, use of terror, and a single mass party, 'usually under a single leader.' There was of course an assumption that the leader was critical to the workings of totalitarianism: at the apex of a monolithic, centralised, and hierarchical system, it was he who issued the orders which were fulfilled unquestioningly by his subordinates.”
^ абDavies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 4–5. ISBN978-1-139-44663-1. „Tucker's work stressed the absolute nature of Stalin's power, an assumption which was increasingly challenged by later revisionist historians. In his Origins of the Great Purges, Arch Getty argued that the Soviet political system was chaotic, that institutions often escaped the control of the centre, and that Stalin's leadership consisted to a considerable extent in responding, on an ad hoc basis, to political crises as they arose. Getty's work was influenced by political science of the 1960s onwards, which, in a critique of the totalitarian model, began to consider the possibility that relatively autonomous bureaucratic institutions might have had some influence on policy-making at the highest level.”
^Sheila, Fitzpatrick (новембар 2007). „Revisionism in Soviet History”. History and Theory. 46 (4): 77—91. ISSN1468-2303. doi:10.1111/j.1468-2303.2007.00429.x. „[…] the Western scholars who in the 1990s and 2000s were most active in scouring the new archives for data on Soviet repression were revisionists (always 'archive rats') such as Arch Getty and Lynne Viola.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Friedrich,Carl J.and Bzezinski,Zbigniewk,Totalitarizam Dictatorship and Autocracy,Cambridge,1956,
Peter Bernholz, "Ideocracy and totalitarianism: A formal analysis incorporating ideology", Public Choice 108, 2001, pp. 33–75.
Peter Bernholz, "Ideology, sects, state and totalitarianism. A general theory". In: H. Maier and M. Schaefer (eds.): Totalitarianism and Political Religions, Vol. II (Abingdon Oxon and New York: Routledge, 2007), pp. 246–70.
Franz Borkenau, The Totalitarian Enemy (London: Faber and Faber 1940).
Karl Dietrich Bracher, "The Disputed Concept of Totalitarianism," pp. 11–33 from Totalitarianism Reconsidered. ISBN0804692688. edited by Ernest A. Menze (Port Washington, N.Y. / London: Kennikat Press, 1981) .
Fitzpatrick, Sheila, and Michael Geyer, eds (2008). Beyond Totalitarianism: Stalinism and Nazism Compared. Cambridge University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза).
Carl Friedrich and Z. K. Brzezinski. Totalitarian Dictatorship and Autocracy (1st изд.). Harvard University Press. (1956, 2nd ed. 1967).
Paul Hanebrink (јул 2018). „European Protestants Between Anti-Communism and Anti-Totalitarianism: The Other Interwar Kulturkampf?”. Journal of Contemporary History. 53 (3): 622—43.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Guy Hermet, with Pierre Hassner and Jacques Rupnik, (1984). Totalitarismes. Paris: Éditions Economica.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
Robert Jaulin, L'Univers des totalitarismes (Paris: Loris Talmart, 1995).
Jeane Kirkpatrick, (1982). Dictatorships and Double Standards: Rationalism and reason in politics. London: Simon & Schuster..
Walter Laqueur (1987). The Fate of the Revolution Interpretations of Soviet History From 1917 to the Present. London: Collier Books. ISBN002034080X..
Juan Linz and Alfred Stepan (1996). Problems Of Democratic Transition And Consolidation: Southern Europe, South America, And Post-Communist Europe. Baltimore: Johns Hopkins UP. ISBN0801851572..
Felix Patrikeeff, "Stalinism, Totalitarian Society and the Politics of 'Perfect Control'", Totalitarian Movements and Political Religions, (Summer 2003), Vol. 4 Issue 1, pp. 23–46.
Stanley G. Payne, (1996). A History of Fascism. London: Routledge..
Leonard Schapiro, (1972). Totalitarianism. London: The Pall Mall Press..
William Selinger (2016). „The politics of Arendtian historiography: European federation and the origins of totalitarianism.”. Modern Intellectual History. 13 (2): 417—446..
Marcello Sorce Keller, "Why is Music so Ideological, Why Do Totalitarian States Take It So Seriously", Journal of Musicological Research, XXVI (2007), no. 2–3, pp. 91–122.
Enzo Traverso, (2001). Le Totalitarisme : Le XXe siècle en débat. Paris: Poche..
S. Jonathan Wiesen, „American Lynching in the Nazi Imagination: Race and Extra-Legal Violence in 1930s Germany”. German History. 36 (1): 38—59. март 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза).