Током 9. века, на ширем подручју Паноније су изван подручја под непосредном франачком влашћу створене и посебне словенске државе, које су биле у вазалном односу према франачким владарима.[3] Тако је у јужним панонским областима, око средњег тока реке Саве створена Посавска кнежевина, док је у областима северно од реке Драве створена Балатонска кнежевина. Средином 9. века, Панонски Словени су били обухваћени деловањем Моравско-панонске мисије, када је довршен и процес њихове христијанизације.[4] Најпознатији владари Панонских Словена били су кнезови Људевит, Ратимир, Прибина, Коцељ и Браслав.
Панонија у склопу словенског етничког простора током раног средњег века
Средином друге половине 9. века, на северни део Панонских Словена накратко се проширила власт Великоморавске кнежевине. Крајем 9. века, у Панонију су почели да продиру Мађари, који су временом успоставили своју власт на ширем простору Панонске низије.[5] Током 10. и 11. века, већина Панонских Словена је постепено потпала под мађарску власт. У то време је започео и процес њихове постепене мађаризације, који је био посебно изражен у северним областима Паноније, док је на подручјима јужно од реке Драве био знатно слабији. На том простору је почетком 13. века у оквиру Краљевине Угарске створена Бановина Славонија, која је временом уздигнута на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).[6][7]
Трагови племенске и језичке посебности Панонских Словена очувани су у културном и лингвистичком наслеђу становништва Панонске низије.[8] Као потомци Панонских Словена, становници средњовековнеСлавоније (стари Славонци) очували су своју народну посебност све до раног нововековног раздобља,[9] када су потпали под удар хрватизације.
