У свом знаменитом историографском делу, под насловом О управљању царством, византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (945-959) је Захумљане поменуо на неколико места, а првенствено у поглављу које носи наслов: О Захумљанима и земљи у којој сада обитавају (грч.Περὶ τῶν Ζαχλούμων καὶ ἧς νῦν οἰκοῦσι χώρας), где се дословно каже:[4][5]
„
Οἱ δὲ νῦν οἰκοῦντες ἐκεῖσε Ζαχλοῦμοι Σέρβλοι τυγχάνουσιν ἐξ ἐκείνου τοῦ ἄρχοντος, τοῦ εἰς τὸν βασιλέα Ἡράκλειον προσφυγόντος. / Захумљани који сада тамо станују су Срби, потичући из времена оног архонта, који је цару Ираклију био пребегао.
”
Тадашњи опсег српског етничког простора у ширем захвату историјске Далмације на изричит начин потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства забележио, под 822. годином,[6] да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат.ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[7]
У време потоњег успона великожупанске Србије у другој половини 12. века, земљом Захумљана је као удеоном облашћу управљао кнез Мирослав, брат српског великог жупана Стефана Немање, а истакнуту илогу у каснијим збивањима на истом простору имали су и Мирослављеви потомци.[8] Земља Захумљана је као удеона област (Хумска земља) у саставу средњовековне Краљевине Србије често помињана у проширеним насловима српских краљева из династије Немањића, под чијом је влашћу остала све до треће деценије 14. века.[9]
Поводом питања о етничкој припадности Захумљана и пореклу рода захумског кнеза Михаила Вишевића у историографији су изношене различите претпоставке.[10] Иако су поједини истрживачи покушали да оспоре српски идентитет Захумљана, такве тезе нису наишле на шире прихватање у науци, те стога и знатан део страних истраживача прихвата Порфирофенитову изричиту идентификацију Захумљана као Срба.[11][12]