Бели Срби

За друге употребе, погледајте Срби (вишезначна одредница).

Бели Срби (некрштени) су преци Срба који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Један број научника смешта „Белу Србију“, прапостојбину Срба на простор око данашње реке Лабе, док се према другима она налазила у западној Украјини.

Порекло према Спису о народима

Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника

У 32. поглављу Списа о народима (или „О управљању царством”), византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране „Турске“ (данас позната као Мађарска), „у суседству Франачке“.[1]

Константин VII Порфирогенит, на рељефу на коме Христос крунише цара
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије и Белих Срба у Лужици и Полабљу
Ираклије, на аверсу златника искованог у Константинопољу 610-613. године.
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије и Белих Срба у данашњој западној Украјини

За владавине византијског цара Ираклија (610-641) два брата су били наследици ранијег владара Белих Срба. Један од њих је „половину народа“ повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна.[1]

У 31. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата које се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране „Турске“, у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска“, прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза Порге. Међутим у 30. поглављу Списа о народима, Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се наводно одвојио један род -- петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) -- дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији.[1]

Име

Према Повести минулих лета, једном од најстаријих словенских основних извора, Срби су тако названи по области коју су населили.[2] Реч Бели у имену Белих Срба је везан за начин обележавања страна света код Старих Словена, они су север обележавали белом, запад црвеном, југ црном и исток зеленом бојом, отуда у имену Белих Срба реч Бели има значење северни.[3]

Референце

  1. ^ а б в Б. Ферјанчић, Византијски извори за историју народа Југославије, 2, Бг 1959.
  2. ^ „ПОВЕСТЬ ВРЕМЕННЫХ ЛЕТ (Несторова хроника)” (PDF). Москва-Augsburg: Im Werden Verlag. 2003. стр. 3—4. 
  3. ^ Ngulube, Patrick (2016). Handbook of Research on Theoretical Perspectives on Indigenous Knowledge Systems in Developing Countries. IGI Global. стр. 63. ISBN 9781522508342. 

Литература

  • К. Јиречек, Историја Срба, 1, Бг 1952;
  • К. Јиречек, Историја Српског народа, 1, Бг 1981;
  • К. Багрянородный, Об управлении империей, Москва 1989;
  • Б. Ферјанчић, „Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво (осврт на нова тумачења)", ЗРВИ, 1996, 35.