Омлоп хет Нијувсблад 2021.

Омлоп хет Нијувсблад 2021.
Трка 2. од 33. у UCI ворлд туру 2021.
Информације о трци
Датуми27. фебруар 2021
Етапе1
Дистанца201 km
Побједничко вријеме4 с 43' 03"
Резултати
  Побједник  Давиде Балерини (ИТА) (Декунинк—Квик—степ)
  Други  Џеки Стјуарт (УК) (Групама—ФДЈ)
  Трећи  Сеп Ванмарке (БЕЛ) (Израел старт ап нејшн)
← 2020
2022 →

Омлоп хет Нијувсблад 2021. (хол. Omloop Het Nieuwsblad 2021 било је 76. издање једнодневне бициклистичке трке — Омлоп хет Нијувсблада. Одржана је 27. фебруара 2021. године, у белгијском региону Фландрија, као први класик у сезони, прва трка у оквиру фландријских класика и друга трка у UCI ворлд туру 2021,[1] након УАЕ Тура.[2] Одржана је дан прије Курне—Брисел—Курнеа, са којим чини викенд отварања и означава почетак прољећних класика.[3]

Укупна дужина је износила 201 km. Старт је био у Генту, вожено је девет секција калдрме и укупно 13 успона, од чега су три била калдрмисана, а неки успони и секције калдрме возе се на Ронде ван Фландерену, док је циљ био у Нинову.[4] Први успон био је Леберг, који је вожен укупно три пута, док су у финишу вожени Мур ван Герардсберген и Босберг, након чега је последњих 13 km до циља вожено по равном.[5]

Бранилац титуле био је Јаспер Стојвен, који је на трци 2020. побиједио у спринту Ива Лампара.[6] Највећи фаворити били су Жилијен Алафилип, Тим Веленс и Серен Краг Андерсен,[7] док Метју ван дер Пул и Ваут ван Арт нису возили.[8]

На циљ је стигла група од 45 возача, што је била највећа група у историји трке која је заједно дошла на циљ у борби за побједу, надмашивши групу из 1993, када је 44 возача стигло на циљ;[9] такође, то је био први пут након 2009. да је побједник одлучен у спринту велике групе, када је у групи било 18 возача.[10] Давиде Балерини је побиједио у спринту, испред Џекија Стјуарта и побједника из 2012 — Сепа Ванмаркеа, који је трећи пут завршио на трећем мјесту.[11]

Рута

Успон Волвенберг, чији је максимални нагиб 17,3 %.

Старт трке био је у Генту, послије чега су се правила два круга у Фландријским арденима, док је циљ био у Нинову, гдје је премјештен 2019.[12] Првих 45 km вожено је по равном, док је прва секција калдрме — Хагхек, вожена послије 46 km, а била је дуга 2 km,[13] након чега је вожен први успон — Леберг, дуг 700 метара, са просјечним нагибом од 6,1 % и максималним нагибом од 14 %.[14] Послије 22 km по равном, на 130 km до циља, вожена је друга секција калдрме — Хојсепонтвег, која је била дуга 1,5 km,[15] а 3,5 km након калдрме, вожен је други успон — Ден Аст, дуг 500 метара, са просјечним нагибом 4,3 % и максималним нагибом од 9,6 %.[16][17][18] На 99 km до циља, вожен је успон Катеберг, дуг 600 метара, са просјечним нагибом од 6,7 % и максималним нагибом од 8 %.[19] док је 500 метара након врха успона, вожена трећа секција калдрме — Холевег, дуга 1,5 km.[20] Послије 109 km, по други пут су вожени Хагхек и Леберг, након чега је вожено супротном страном.[21] На 83 km до циља, вожена је пета секција калдрме, дуга 2,2 km — Падестрат,[22] након чега се ишло други пут кроз Велцеке, док је 10 километара касније, вожен успон Хостелере, дуг 1,3 km, са максималним нагибом од 16 %.[23]

Послије девет километара по равном, на 64 km до циља, вожен је Валкенберг, дуг 900 метара, са максималним нагибом од 15 %,[24] након чега се ишло кроз Ауденарде, преко успона Волвенберг, дугог 660 метара, са просјечним нагибом од 7,9 %, уз максимални нагиб 17,3 %.[25] Са врха Волвенберга, ишло се десно и по други пут је вожена секција Холевег, која је била шеста секција калдрме, након чега је вожена и седма секција — Карел Малтестрат, дуга 870 метара.[26][27]

Мур Герардсберген, претпоследњи и најтежи успон на трци.

На 49 km до циља, вожена је осма секција калдрме — Јагериј, дуга 730 метара,[28] док је, шест километара касније, вожен успон Моленберг, дуг 400 метара, са просјечним нагибом од 7 %, уз максимални нагиб 14,2 %.[29][30] Након што је завршен други круг, поново се стигло до секције Хагхек, која је била и последња секција калдрме по равном, а вожена је на 39 km до циља, послије чега је, по трећи пут, вожен успон Леберг.[5] На 31 km до циља, вожен је успон Берендрис, дуг 900 метара, са просјечним нагибом од 7,1 % и максималним нагибом од 12,3 %,[31] а 2 km послије њега, вожен је калдрмисани успон — Елберенберг Возенхол, дуг 1,4 km, са просјечним нагибом од 3,6 % и максималним нагибом од 9 %,[32]

Након 12 километара, на 17 km до циља, вожен је Мур Герардсберген, дуг 910 метара, са просјечним нагибом од 9 % и максималним нагибом од 20 %,[33] а до 2012, био је одлучујући успон на Ронде ван Фландерену, када је циљ такође био у Нинову.[34] Последњи успон био је Босберг, који је вожен на 14 km до циља, укупне дужине 1,1 km, са просјечним нагибом од 5 %.[35][36] Последњих 13 km, вожено је по равном, до града Нинове, гдје је био циљ.[37]

Секције калдрме

Секција калдрме Хагхек, дуга 2 km.
Секције калдрме:[38]
Бр. Име Дужина
(km) 		Дужина од
(km)
Почетак
(km) 		До циља
(km)
1. Хагхек 2 46 155
2. Хојсепонтвег 1,5 71 130
3. Холевег 1,5 103 98
4. Хагхек 2 109 92
5. Падестрат 2,2 118 83
6. Холевег 1,5 148 53
7. Карел Малтестрат 0,8 149 52
8. Јагериј 0,7 152 49
9. Хагхек 2 162 39

Успони

Успони:[38]
Бр. Име Дужина
(km) 		Просјечни нагиб
(%) 		Максимални нагиб
(%) 		Дужина од
(km)
Почетак
(km) 		До циља
(km)
1. Леберг 0,7 6,1 14 49 152
2. Ден Аст 0,7 6,3 9,6 76 125
3. Катеберг 0,6 6,7 8 136 131
4. Леберг 0,7 6,1 14 112 89
5. Хостелере 0,7 4,3 16 128 73
6. Валкенберг 0,9 6 15 137 64
7. Волвенберг 0,6 7,9 17,3 148 53
8. Моленберг 0,4 7 14,2 158 43
9. Леберг 0,7 6,1 14 166 35
10. Берендрис 0,9 7,1 12,3 170 31
11. Елберенберг Возенхол 1,4 3,6 9 172 29
12. Мур ван Герардсберген 0,9 9 20 184 17
13. Босберг 1,1 5,8 11 188 13

Тимови

На трци је учествовало 25 тимова и укупно 175 возача, по седам у сваком тиму.[39][40] Свих 19 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују;[41] побједник про тура за претходну годину такође је имао аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, а другопласирани из про тура имао је аутоматску позивницу за све једнодневне ворлд тур трке, док су организатори трке — Фландријски класици, додијелили четири вајлд кард позивнице.[42]

По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне;[43] најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова.[44][45] Другопласирани тим из про тура 2020. — Аркеа—самсик, такође има аутоматску позивницу за класике,[46] док су четири вајлд кард позивнице добили Бенгол ВБ, Спорт Фландерен—белоис, Тотал директ енержи и ББ хотел—Витал консепт.[47]

UCI ворлд тур тимови:

UCI про тур тимови:

Фаворити

Јаспер Стојвен, побједник 2020.

Највећи фаворит био је Жилијен Алафилип, који је био у борби за побједу на Ронде ван Фландерену 2020, када је, заједно са Ван дер Пулом и Ван Артом напао на 35 km до циља, али је касније ударио у мотор и морао је да напусти трку.[48] Од стране већине медија означен је као први фаворит, иако је возио трку по први пут, а дан прије трке, изјавио је да није први фаворит и да се нада да ће помоћи тиму да оствари побједу.[49] Ван дер Пул је, неколико дана прије трке, морао да напусти УАЕ Тур са тимом Алпесин—феникс, због позитивних резултата на ковид 19.[50] Био је негативан на тесту, због чега је могао да се врати у Холандију,[51] али је ипак одлучио да пропусти Омлоп и да вози Курне, док је лидер тима на Омлопу био Јаспер Филипсен.[52] Ван Арт је одлучио да прескочи викенд отварања и да сезону почне на Страде Бјанкеу,[53] због чега су поједини медији означили тим Декунинк—Квик-степ као главног фаворита за побједу, због великог броја возача способних да побиједе;[54] за тим су, поред Алафилипа, возили Давиде Балерини, Каспер Асгрен, Тим Деклерк, Ив Лампар, Флоријан Сенешал и Здењек Штибар, побједник трке 2019.[55]

Остали фаворити били су Тим Веленс, Серен Краг Андерсен, Јаспер Стојвен, Оливер Насен, Иван Гарсија Кортина, Матео Трентин, Тиш Бенот, Мадс Педерсен, Грег ван Авермат и Ђани Москон.[7] Веленс је завршио Омлоп на трећем мјесту 2019, док је на почетку 2021. освојио трку Етоил де Бесеж,[56] након чега се повукао са Тур де ла Провенсе, како би се припремио за класике.[57] Краг Андерсен је побиједио на двије етапе на Тур де Франсу 2020, док је на Омлопу био лидер тима ДСМ, заједно са Бенотом и Роменом Бардеом, који је дебитовао за тим.[58] Стојвен је освојио трку 2020, а на трци 2021, био је лидер Трека, уз Мадса Педерсена, који је 2020. освојио Гент—Вевелгем.[59]

Жилијен Алафилип, био је један од највећих фаворита за побједу.

Насен и Ван Авермат били су лидери АГ2Р ситроена.[60] Ван Авермат је освојио трку 2016. и 2017, када је такође освојио и Париз—Рубе,[61] док је последњу побједу остварио на Гран при сајклисте де Монтреалу 2019.[62] Насен није освојио ниједан велики класик у каријери прије трке,[63] а завршио је на подијуму на Милано—Санрему, Гент—Вевелгему и Е3 Харелбекеу.[64] Инеос Гренадирс су предводили Москон и Том Пидкок, који је дебитовао у сениорској конкуренцији, након што је у јуниорској и у конкуренцији до 23 године, освојио Ђиро д’Италију и Париз—Рубе.[56]

Трентин и Александер Кристоф су предводили УАЕ тим Емирејтс,[65] док је Гарсија Кортина предводио Мовистар, у који је прешао на крају сезоне 2020.[66] Сеп Ванмарке, који је освојио трку 2012, када је у спринту побиједио Тома Бонена и два пута завршио на трећем мјесту, предводио је Израел старт ап нејшн,[67] док су Бајк ексчејнџ предводили Лук Дарбриџ, Роберт Станард и Амон Грендал Јенсен, који је дебитовао за тим.[68] Едвалд Босон Хаген, који је завршио на трећем мјесту 2014, а освојио је Гент—Вевелгем 2009, предводио је Тотал директ енержи, заједно са Никијем Терпстром, који је освојио Париз—Рубе 2014. и Ронде ван Фландерен 2018.[69] Бахреин—викторијус предводили су Сони Колбрели и Дилан Тунс, док је такође возио и Хајнрих Хауслер.[70] Брајан Кокар предводио је ББ хотел—Витал консепт,[71] Нилс Полит је предводио Бору у одсуству Петера Сагана,[72] који је био позитиван на вирус корона,[73] док су Астану предводили Алекс Аранбуру и Фабио Фелине.[74]

Преглед трке

Давиде Балерини, побједник трке.

Потписивање возача почело је у 10:30; било је хладно и магловито, због чега су возачи долазили у јакнама, након чега су ишли у тимски аутобус.[75] Прије старта трке, из тима Израел старт ап нејшн, објавили су да је спортски директор — Дирк Демол, позитиван на вирус корона, због чега је морао да напусти трку, као и возачи који су били у контакту са њим — Рето Холенстејн и Гијом Бовен.[76] У 11:07, возачи су кренули из неутралне зоне до нултог километра, а трка је стартовала у 11:20.[75]

Напади су почели одмах на старту, а бијег се одвојио након 10 километара; у бијег су отишли Берт де Бакер, Јевгениј Федеров, Рајан Гибонс, Кени де Кетеле и Матис Лувел и стекли су брзо 25 секунди предности.[77] Стефан Кинг је имао проблема и морао је да мијења бицикл, док је предност бјегунаца порасла на минут. Де Бакер је био најстарији возач у бијегу, са 36 година, док је најмлађи био Федеров, са 21 годином и возио је прву ворлд тур трку.[75] На 188 km до циља, стекли су четири минута предности, док су на 166 km до циља, стекли осам и по минута предности, након чега је Тим Деклерк из Декунинк—Квик-степа изашао на чело групе и брзо је смањио предност на осам минута.[75] Послије првог успона на Леберг, возачи Јумбо—визме су дошли близу чела групе, након чега се десио пад у групи и пали су возачи из Интермашеа, Групаме—ФДЈ и Бахреина, међу којима је био и Колбрели.[78] Послије пада, група је убрзала и предност је пала на седам минута на 120 km до циља. На око 100 km до циља, предност је смањена на шест минута, а Деклерк је био на челу сво вријеме, више од 40 километара.[78]

Џеки Стјуарт, завршио на другом мјесту.

Јакоб Еголм је отпао од групе, а на 86 km до циља, почела је да пада киша, због чега су секције са калдрмом постале клизавије.[75] Бахреин и Трек су изашли на чело групе, након чега је дошло до пада, у којем су учествовали Асгрен, Доули, Фрисон, Ван Авермат и Ванмарке.[79] Ван Авермат се брзо вратио у главну групу, из које је напао возач ЕФ-а, док је Лувел имао механичких проблема и отпао је из бијега.[79] Лувел је достигао остале бјегунце на 77 km до циља, док је ДСМ изашао на чело главне групе и предност је пала на три минута. Након што је Асгрен изашао на чело групе, велики број возача је отпао, а Жил ван дер Берг је напао на 67 km до циља.[78] Стекао је 10 секунди предности, док је предност бјегунаца пала на два минута. Прије успона на Волвенберг, Трек и ФДЈ су били на челу, након чега су дошли и Кофидис и Квик-степ, за који су при врху били Асгрен, Алафилип и Балерини.[75] Тимо Веленс је пао, али се брзо вратио на бицикл, док је, минут касније, дошло до већег пада, у којем су учествовали Сиберг и Колбрели.[80] На 53 km до циља, предност бјегунаца је пала на минут и 16 секунди, док је главну групу предводио Ив Лампар, испред Алафилипа. На наредној уској кривини лијево, Лампар је пао, али је могао да настави трку и вратио се у групу, док је на 50 km до циља, Виктор Кампенартс напао.[81]

Кампенартс је достигнут, након чега је Асгрен напао, али је и он достигнут. На 48 km до циља, предност бјегунаца пала је на 22 секунде, док се на 44 km до циља, десио још један пад у главној групи, у којем је учествовао Едоардо Афини.[78] Олав Кој и Јохан Јакобс су напали и стекли 15 секунди предности.[82] На почетку успона на Моленберг, Трек је био на челу групе; Матео Трентин је напао, Алафилип је одмах реаговао и достигао га.[78] Пратило је још возача и одвојила се група од девет возача, у којој су била још два возача Квик-степа — Штибар и Балерини, као и Ван Авермат, Ванмарке, Кристоф Лапорт, Арјен Ливинс и Михал Гогл, док возачи Трека нису успјели да испрате напад. Стекли су 10 секунди предности и достигли су Која и Јакобса, након чега су достигли бјегунце на 41 km до циља.[78] Пидкок и Кевин Женије су напали из главне групе и достигли су водећу групу на 38 km до циља. Повећали су предност на 15 секунди, а на трећем успону на Леберг, Алафилип је изашао на чело водеће групе, захваљујући чему су повећали предност на 25 секунди.[75]

Сеп Ванмарке, завршио на трећем мјесту.

На успону Берендрис, на 32 km до циља, Алафилип је напао; нико није могао да прати, а Гогл је предводио групу, након чега је Пидкок напао у потјери за Алафилипом и Лапорт га је пратио.[83] Алафилип је стекао 14 секунди предности, док је групе достигла Пидкока и Лапорта. Пидкок је напао поново, Ван Авермат је пратио, док је Алафилип стекао 23 секунде предности, на 28 km до циља.[75] Предност Алафилипа је пала на 16 секунди, док је главна група, коју је предводио тим ДСМ, смањила заостатак на 40 секунди.[75] На 26 km до циља, Штибар је пао; могао је да настави, али га је престигла главна група. На 20 km до циља, главна група, коју су предводили Трек и Лото—судал, смањила је заостатак на 26 секунди, док је, на 19 km до циља, Алафилип достигнут.[79]

На почетку успона Мур ван Герардсберген, главна група је достигла водеће, након чега је Алафилип изашао на чело групе и возио на темпо.[75] Ванмарке је затим изашао на чело, због чега се Алафилип склонио и отишао на зачеље групе. Ђани Москон је изашао на чело и одмах се одвојио од групе, а Кортина је покушавао да га достигне. Москон је стекао осам секунди предности на 16 km до циља, и упркос бројним нападима, задржао је предност до почетка последњег успона — Босберга.[75] На 13 km до циља, Москон је достигнут и група од 40 возача прешла је заједно преко успона. У групи је било неколико спринтера — Балерини, Хејтер, Кристоф, Педерсен, Кортина и Кокар. Алафилип, Асгрен и Лампар су радили на челу за Балеринија, како би спријечили нападе у финишу.[84] Алафилип је остао на челу групе до 4,4 km до циља, након чега је Лампар преузео. На 2 km до циља, Хејтер је пао, док је Кристоф имао механичких проблема и обојица су испала из борбе за побједу.[85] На 800 метара до циља, Асгрен је предводио Балеринија, док је Филип Жилбер био одмах иза њих. Балерини је почео први да спринта и побиједио је убједљиво. Џеки Стјуарт је завршио на другом мјесту, Ванмарке на трећем, Хајнрих Хауслер на четвртом, Жилбер на петом, Аранбуру на шестом, Флоријан Сенешал на седмом, Трентин на осмом, Женије на деветом, а Нилс Полит на десетом.[86]

На циљ је стигла група од 45 возача, што је била највећа група у историји која је дошла на циљ у борби за побједу. Такође, то је био први пут од 2009, да је побједник одлучен у групном спринту. Стјуарт, коме је то била прва професионална сезона, изјавио је да је на циљ стигла велика група захваљујући томе што није било вјетра и вријеме је било лијепо.[87] Балерини, који је остварио прву велику побједу у каријери, изјавио је: „ово је сан! Не могу да вјерујем, ријечи нису довољне да бих описао шта ово значи за мене и како се осјећам након побједе.“ Изјавио је и да му је Алафилип, након што је достигнут, рекао да ће тим радити за њега у наставку.[88] Ванмарке је завршио трку на подијуму по четврти пут, од чега трећи пут на трећем мјесту.[89]

Резултати

Трку је стартовало 173 возача, након што су два возача Израел старт ап нејшна морала да се повуку прије почетка трке, због тога што су били у контакту са спортским директором, који је био позитиван на вирус корона. Завршило је 140 возача.[90]

Легенда
DNF Није завршио
DNS Није стартовао

Референце

  1. ^ „The UCI reveals the 2021 calendars for the UCI WorldTour and UCI Women’s WorldTour”. UCI. Приступљено 22. 5. 2021. 
  2. ^ „UAE Tour”. UAE Tour. Приступљено 22. 5. 2021. 
  3. ^ „Cycling News - Opening Weekend Signals The Start Of The Spring Classics”. eurosport.com. 27. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  4. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2021: The Route”. cyclingstage.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  5. ^ а б Robinson, Joe (26. 2. 2021). „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Routes, teams and all you need to know”. cyclist.co.uk. Приступљено 22. 5. 2021. 
  6. ^ „Jasper Stuyven wins Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Future plc. 29. 2. 2020. Приступљено 22. 5. 2021. 
  7. ^ а б „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Favourites”. cyclingstage.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  8. ^ Benson, Daniel (1. 3. 2021). „8 conclusions from Opening Weekend”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  9. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1993 Omloop Het Volk ( HC)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 22. 5. 2021. 
  10. ^ Puddicombe, Stephen (1. 3. 2021). „Five things we learned from Omloop Het Nieuwsblad and Kuurne-Brussels-Kuurne 2021”. cyclingweekly.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  11. ^ Puddicombe, Stephen (27. 2. 2021). „Davide Ballerini wins Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  12. ^ „Omloop Het Nieuwsblad finish moves to Ninove in 2019”. cyclingnews.com. 24. 11. 2019. Приступљено 22. 5. 2021. 
  13. ^ „Haaghoek”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  14. ^ „Leberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  15. ^ „Huisepontweg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  16. ^ „Den Ast”. climbfinder.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  17. ^ „Den Ast”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  18. ^ „Den Ast”. climbbybike.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  19. ^ „Katteberg”. climbbybike.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  20. ^ „Holleweg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  21. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Parcours”. touretappe.nl (на језику: холандски). 27. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  22. ^ „Paddestraat”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  23. ^ „Hostellerie”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  24. ^ „Valkenberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  25. ^ „Wolvenberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  26. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2021”. touretappe.nl (на језику: холандски). 27. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  27. ^ „Karel Martelstraat 86 Climb”. strava.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  28. ^ „Jagerij”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  29. ^ „Molenberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  30. ^ „Molenberg”. climbbybike.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  31. ^ „Berendries”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  32. ^ „Elverenberg-Vossenhol”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  33. ^ „Muur Kapelmuur”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  34. ^ Weislo, Laura (4. 4. 2020). „Tour of Flanders: Most successful riders, fastest editions, winning margins”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  35. ^ „Bosberg”. cyclinginflanders.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  36. ^ „Bosberg”. climbbybike.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  37. ^ „Big Names Challenge Defending Champion Stuyven in opening Classic”. omloophetnieuwsblad.be. 19. 2. 2021. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  38. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Omloop Het Nieuwsblad (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 22. 5. 2021. 
  39. ^ „Participants List” (PDF). Omloop Het Nieuwsblad. Flanders Classics. 24. 2. 2021. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  40. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2021 Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 22. 5. 2021. 
  41. ^ UCI cycling regulations 2020, стр. 215.
  42. ^ „Tour of Flanders names four wildcard teams for men”. msn.com. 23. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  43. ^ „UCI reforms to be phased in through 2019”. cyclingnews.com. 23. 12. 2018. Приступљено 22. 5. 2021. 
  44. ^ „Alpecin-Fenix to ride all three Grand Tours in 2021”. cyclingnews.com. 1. 1. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  45. ^ Ostanek, Daniel (27. 10. 2020). „Alpecin-Fenix all but seal Tour de France invite after topping latest Europe Tour rankings”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  46. ^ „Van der Poel to have his pick of 2021 WorldTour events as Alpecin-Fenix earn automatic invitations”. cyclingnews.com. 23. 12. 2020. Приступљено 22. 5. 2021. 
  47. ^ „Wildcards named for Omloop Het Nieuwsblad men and women's races”. cyclingnews.com. 10. 2. 2021. Приступљено 22. 3. 2021. 
  48. ^ Cossins, Peter (18. 10. 2020). „Mathieu van der Poel wins Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  49. ^ Ryan, Barry (26. 2. 2021). „Julian Alaphilippe: I'm not the number one favourite for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  50. ^ „Van der Poel and Alpecin-Fenix exit UAE Tour due to coronavirus case”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  51. ^ „Mathieu Van der Poel heads home for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  52. ^ Ostanek, Daniel (25. 2. 2021). „Mathieu van der Poel set to race Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  53. ^ „Wout van Aert on season debut at Strade Bianche: ‘I think I’m ready’”. velonews.com. 4. 3. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  54. ^ Timms, Joe (27. 2. 2021). „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Preview”. rouleur.cc. Приступљено 22. 5. 2021. 
  55. ^ Fletcher, Patrick (23. 2. 2021). „Alaphilippe and Ballerini step up as Deceuninck-QuickStep name Opening Weekend squads”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  56. ^ а б Fletcher, Patrick (25. 2. 2021). „10 riders to watch at Opening Weekend”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  57. ^ „Verkouden Tim Wellens Gaat Niet Meer Van Start In Tour De La Provence”. wielerflits.nl (на језику: холандски). 13. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  58. ^ „Omloop Het Nieuwsblad”. team-dsm.com. 27. 2. 2021. Архивирано из оригинала 04. 08. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  59. ^ de Cheveigné, Adrien (25. 2. 2021). „Stuyven is out to conquer Flanders… and the world”. uci.org. Приступљено 22. 5. 2021. 
  60. ^ „Van Avermaet and Naesen: Our partnership can be an advantage at Opening Weekend”. cyclingnews.com. 26. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  61. ^ de Cheveigné, Adrien (24. 2. 2020). „Gilbert and Van Avermaet chase history in their backyard”. uci.org. Приступљено 22. 5. 2021. 
  62. ^ „Greg Van Avermaet wins”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  63. ^ Fletcher, Patrick (22. 1. 2021). „Oliver Naesen: Meet my new AG2R Classics teammates”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  64. ^ „Oliver Naesen”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  65. ^ „Squads named for opening classics weekend & French races”. uaeteamemirates.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  66. ^ „Annemiek van Vleuten debuts in Movistar’s colors at Omloop Het Nieuwsblad”. velonews.com. 23. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  67. ^ „ISN Eager To Take On Opening Weekend And Le Samyn”. israelcyclingacademy.com. 25. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  68. ^ „Team BikeExchange ready for Belgian battle at Opening Weekend”. greenedgecycling.com. 24. 2. 2021. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  69. ^ „Total Direct Energie Trekt Met Niki Terpstra Naar Omloop Het Nieuwsblad”. wielerflits.be (на језику: холандски). 23. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  70. ^ „Omloop Het Nieuwsblad Elite”. bahraincyclingteam.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  71. ^ Bonnefoy, François (26. 2. 2021). „Omloop, Kuurne... Bryan Coquard en leader de B&B Hotels”. cyclismactu.net (на језику: француски). Приступљено 22. 5. 2021. 
  72. ^ „Bora-hansgrohe Is Klaar Voor Vlaamse Openingsklassiekers”. wielerflits.be (на језику: холандски). 26. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  73. ^ „Sagan to miss Omloop Het Nieuwsblad and Kuurne-Bruxelles-Kuurne”. cycling.today. Приступљено 22. 5. 2021. 
  74. ^ „Astana – Premier Tech Back Aranburu And Felline For Opening Weekend”. astanapremiertech.com. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  75. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Benson, Daniel (27. 2. 2021). „Omloop Het Nieuwsblad - Live coverage”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  76. ^ „Sep Vanmarcke ziet twee teamgenoten wegvallen voor de start van de Omloop Het Nieuwsblad”. nieuwsblad.be (на језику: холандски). 27. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  77. ^ Long, Jonny (27. 2. 2021). „Davide Ballerini eases to Omloop Het Nieuwsblad sprint victory”. cyclingweekly.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  78. ^ а б в г д ђ Puddicombe, Stephen (27. 2. 2021). „Davide Ballerini wins Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  79. ^ а б в „Omloop Het Nieuwsblad Cycling 2021 - Watch Men’s Race Live As Julian Alaphilippe Goes For Glory”. eurosport.com. 27. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  80. ^ „The racing season picks up speed”. merida-bikes.com. 1. 3. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  81. ^ „Team Qhubeka ASSOS announce strong lineup for Le Samyn”. africanews.com. 1. 3. 2021. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  82. ^ „Disappointing outcome for Team Jumbo-Visma in Omloop Het Nieuwsblad”. teamjumbovisma.com. 27. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  83. ^ Decaluwé, Brecht (27. 2. 2021). „Ballerini saves the day as Alaphilippe’s solo falls short in Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  84. ^ „Davide Ballerini wins Omloop Het Nieuwsblad”. deceuninck-quickstep.com. 27. 2. 2021. Архивирано из оригинала 24. 05. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2021. 
  85. ^ Decaluwé, Brecht (28. 2. 2021). „Late crash ruins Kristoff's sprint chances in Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  86. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Omloop Het Nieuwsblad (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 22. 5. 2021. 
  87. ^ Benson, Daniel; Decaluwe, Brecht (27. 2. 2021). „Jake Stewart continues to impress with second in Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  88. ^ „Omloop Het Nieuwsblad - Davide Ballerini: When Alaphilippe got caught, he told me that it would be my day”. cyclingpub.com. 28. 2. 2021. Приступљено 22. 5. 2021. 
  89. ^ Decaluwé, Brecht (28. 2. 2021). „Faceplant can't keep Vanmarcke from fourth podium at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 5. 2021. 
  90. ^ „Omloop Het Nieuwsblad ME 2021”. procyclingstats.com. Приступљено 22. 5. 2021. 

Литература

Спољашње везе