Адријен Пети

Адријен Пети
Пети на Тур де Франсу 2023.
Лични подаци
Пуно имеАдријен Пети
Надимак„Биво“[1]
Датум рођења(1990-09-26)26. септембар 1990. (34 год.)
Мјесто рођењаАрас, Француска
ДржављанствоФранцуска
Висина1,87 m[2]
Маса80 kg[2]
Тимске информације
Тренутни тим
Интермарше—ванти
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачаспринтер, класик специјалиста
Јуниорска каријера
2009—2010Ногент—сир—оазе
2010Кофидис (приправник)
Професионална каријера
2011—2015Кофидис[3][4]
2016—2021Директ енержи[5][6][7]
2022—Интермарше—ванти—гобер материокс
Награде и медаље
Представљајући Француска Француску
Друмски бициклизам
Свјетско првенство
Сребрна медаља — друго место Копенхаген 2011. Друмска трка до 23 године
Ажурирано: 24. април 2024.

Адријен Пети (фр. Adrien Petit; Арас, 26. септембар 1990) француски је бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Интермарше—ванти.[8] Освојио је по једном класике Тро бро леон и Париз—Троа.

Каријера

Професионалну каријеру почео је 2011. у Кофидису, али је возио претежно трке за возаче до 23 године, а на Свјетском првенству у друмској вожњи за возаче до 23 године освојио је сребрну медаљу, завршивши иза Арноа Демара.[9] Године 2012. завршио је Ле Самин класик на трећем мјесту[10] и Бенш—Шиме—Бенш на другом мјесту, изгубивши у спринту од Адама Блајта,[11] Године 2013. остварио је етапну побједу на трци Ла тропикале Амиса Бонго, што му је била прва побједа у каријери,[12] а Ле Самин класик завршио је на трећем мјесту,[13] док је 2014. освојио класик Тро бро леон[14] и возио је Тур де Франс по први пут.[15]

Године 2016. прешао је у Директ енержи,[16] а током сезоне освојио је Ла тропикале Амиса Бонго трку, уз три етапне побједе[17] и завршио је Париз—Рубе на десетом мјесту, побиједивши у спринту Петера Сагана.[18] Године 2017. остварио је етапну побједу на трци Катре журс де Динкерк, на последњој етапи и завршио је на другом мјесту у класификацији по поенима, пет поена иза Клемена Вентуринија.[19] Париз—Рубе је завршио на деветом мјесту, у спринту велике групе која је дошла на циљ 12 секунди иза водеће петорице, коју је одспринтао Грег ван Авермат.[20] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је четврту етапу завршио на петом мјесту у спринту, иза Демара, Александера Кристофа, Андреа Грајпела и Насера Буанија.[21]

У фебруару 2018. завршио је Ле Самин класик на четвртом мјесту, минут и 18 секунди иза Никија Терпстре,[22] а средином марта освојио је Париз—Троа класик, побиједивши у спринту испред Лоренца Манзена.[23] Године 2019. завршио је Гент—Вевелгем на шестом мјесту у спринту, у којем је побиједио Кристоф,[24] а Париз—Рубе је завршио на 15 мјесту, минут и 25 секунди иза Филипа Жилбера.[25] У финишу сезоне завршио је Шал силс класик на четвртом мјесту у спринту, у којем је побиједио Атилио Вивијани,[26] а такође је завршио Кампеоншип ван Фландерен на четвртом мјесту, у групи која је на циљ дошла четири секунде иза Јаника Стимлеа.[27]

Послије двије сезоне током којих ниједну трку није завршио у првих десет, 2022. је прешао у белгијски тим Интермарше—ванти—гобер материокс, што му је био први тим ван Француске, а изјавио је да га убиједило интересовање Кристофа за њега и да се радује што ће бити дио његових успјеха.[28] Током прве сезоне завршио је Гран при де Денен на трећем мјесту, иза Макса Валшајда и Дриса де Бонта.[29] У априлу је возио Париз—Рубе, гдје је Матеј Мохорич напао на 29 km до циља, што је пратио Ив Лампар, а затим их је достигао и Дилан ван Барле. Ваут ван Арт, Том Девринт и Стефан Кинг су радили заједно у другој групи, док је Пети био у трећој групи. Ван Барле је напао на петом сектору, на 20 km до циља, што нико није пратио. Лампар је пао, због чега су га престигле и друга и трећа група и Пети је завршио на шестом мјесту, два и по минута иза Ван Барлеа, одспринтавши Јаспера Стојвена.[30] Возио је Тур де Франс први пут послије 2017. гдје је радио за Кристофа на спринтерским етапама, а завршио је на 110 мјесту у генералном пласману.[31]

Године 2023. возио је поново Тур де Франс, гдје је на етапи 15 добио награду за најагресивнијег возача.[32] У генералном пласману завршио је на 143 мјесту.[33]

Резултати на тркама

Резултати на гранд тур тркама

Гранд тур трке 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Розе мајица Ђиро д’Италија — — — — — — — — — — —
Жута мајица Тур де Франс — 156 — 164 126 — — — — 112 143
Црвена мајица Вуелта а Еспања 130 — — — — — — — — — —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио

Референце

  1. ^ Bonamy, Raphaël (2. 2. 2016). „Adrien Petit, le ch'ti de Direct Énergie”. Ouest-France (на језику: француски). Приступљено 24. 4. 2024. 
  2. ^ а б „Adrien Petit”. eurosport.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  3. ^ Philippon, Alexandre (5. 1. 2012). „Équipes 2012: Cofidis”. Velochrono.fr (на језику: француски). Velochrono. Архивирано из оригинала 18. 08. 2012. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  4. ^ „Cofidis, Solutions Credits (COF) - FRA”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Приступљено 24. 4. 2024. 
  5. ^ „Direct Énergie”. Directvelo (на језику: француски). Association Le Peloton. Приступљено 24. 4. 2024. 
  6. ^ „Total Direct Énergie”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 12. 1. 2020. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  7. ^ „Total Direct Energie”. UCI.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 7. 1. 2021. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  8. ^ Tyson, Jackie (12. 1. 2022). „2022 Team Preview: Intermarché-Wanty-Gobert Matériaux”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 24. 4. 2024. 
  9. ^ „Final Results / Résultats finaux: Men's U23 Road Race / Course en ligne Hommes – moins de 23 ans” (PDF). Sport Result. Tissot Timing. 23. 9. 2011. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 9. 2012. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  10. ^ „Démare sprints to Samyn victory”. cyclingnews.com. 29. 2. 2012. Приступљено 24. 4. 2024. 
  11. ^ „Blythe wins Binche-Tournai-Binche”. cyclingnews.com. 2. 10. 2012. Приступљено 24. 4. 2024. 
  12. ^ Hamilton, Alastair (21. 1. 2013). „EuroTrash Monday!”. pezcyclingnews.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  13. ^ „Tsatevich wins Le Samyn”. cyclingnews.com. 27. 2. 2013. Приступљено 24. 4. 2024. 
  14. ^ „Petit wins Tro-Bro Leon”. cyclingnews.com. 20. 4. 2014. Приступљено 24. 4. 2024. 
  15. ^ „Tour de France 2014 startlist”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  16. ^ „Direct Energie replaces Europcar as sponsor”. VeloNews. 15. 9. 2015. Архивирано из оригинала 31. 3. 2016. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  17. ^ Bishumba, Richard (25. 1. 2016). „Petit wins Amissa Bongo Tour, Team Rwanda 7th”. newtimes.co.rw. Приступљено 24. 4. 2024. 
  18. ^ Rogers, Neal (11. 4. 2016). „Mat Hayman surprises at Paris–Roubaix to win from daylong breakaway”. CyclingTips. Приступљено 24. 4. 2024. 
  19. ^ „Venturini seals overall 4 Jours de Dunkerque victory”. cyclingnews.com. 14. 5. 2017. Приступљено 24. 4. 2024. 
  20. ^ „Van Avermaet wins Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 9. 4. 2017. Приступљено 24. 4. 2024. 
  21. ^ Farrand, Stephen (4. 7. 2017). „Tour de France: Demare wins in Vittel”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 24. 4. 2024. 
  22. ^ Frattini, Kirsten (27. 2. 2018). „Terpstra wins second Le Samyn title”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  23. ^ „C’est Adrien Petit qui remporte le 60ème Paris-Troyes”. francetvinfo.fr (на језику: француски). 11. 3. 2018. Приступљено 24. 4. 2024. 
  24. ^ Decaluwé, Brecht; Ostanek, Dani (31. 3. 2019). „Kristoff wins Gent-Wevelgem”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  25. ^ Decaluwé, Brecht; Ryan, Barry (14. 4. 2019). „Philippe Gilbert wins Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  26. ^ „Schaal Sels Merksem / Johan Museeuw Classic 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  27. ^ „Kampioenschap van Vlaanderen 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  28. ^ Hamilton, Alastair (11. 10. 2021). „EUROTRASH News Round Up Monday!”. pezcyclingnews.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  29. ^ Kaplan, Greg (17. 3. 2022). „Grand Prix de Denain: Max Walscheid wins with late sprint from reduced peloton”. VeloNews. Outside Interactive, Inc. Приступљено 24. 4. 2024. 
  30. ^ Ostanek, Daniel; Ryan, Barry (17. 4. 2022). „Dylan van Baarle wins thrilling Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 24. 4. 2024. 
  31. ^ Fotheringham, Alasdair (24. 7. 2022). „Vingegaard crowned Tour de France champion while Philipsen wins stage 21”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 24. 4. 2024. 
  32. ^ Ostanek, Daniel (16. 7. 2023). „Tour de France: Wout Poels blasts to blockbuster stage 15 solo victory”. cyclingnews.com. Приступљено 24. 4. 2024. 
  33. ^ Lamoureux, Lyne (23. 7. 2023). „Jonas Vingegaard wins the 2023 Tour de France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 24. 4. 2024. 

Спољашње везе