Ђиро д’Италија 2021. било је 104. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур трке — Ђиро д’Италије. Старт трке био је у 8. маја 2021. у Торину, док је последња етапа вожена 30. маја у Милану, а и на првој и на последњој етапи вожен је хронометар.[4] Првобитно је планирано да старт буде у Сицилији, али је, неколико мјесеци прије почетка, донесена одлука да старт буде у Торину,[5] што је било трећи пут у историји да трка стартује у Торину и први пут од 2011, а стартом је обиљежено 160 година од избора Торина као првог главног града Италије.[6]
Укупна дужина трке била је 3,410.9 km.[7] Првобитно је планирано да се вози 3,479.9 km, али су двије етапе скраћене: етапа 16 због невремена и етапа 19, због несреће у којој је погинуло 14 особа, када се откачио ваздушни трамвај са успона Мотароне, преко којег је требало да се вози.[8] Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након десете и након етапе 16. Вожено је шест равних етапа, три лакше брдске, од чега су на једној етапи вожене секције калдрме које се возе на Страде Бјанкеу, четири средње тешке брдске, шест тешких брдских и два хронометра. Вожено је укупно 44 успона, од чега 13 прве категорије, укључујући Монте Зонколан, док нису вожени успони Коле деле Финестре, Пасо дело Стелвио, Мортироло, Пасо ди Гавија, Коле Сестријере и Коле дел’Ањело.[9]Чима Копи је првобитно требало да буде успон Пасо Пордои, али због невремена није вожен и Чима Копи је био успон Пасо Ђау.[10]
Ђиро је освојио Бернал, минут и 29 секунди испред Дамијана Каруза и четири минута у 15 секунди испред Јејтса.[13] Власов је завршио на четвртом мјесту, док је Данијел Мартинез завршио на петом мјесту, мање од секунду испред Алмеиде.[13]Петер Саган је освојио класификацију по поенима, Жефре Бушар брдску класификацију, а Бернал класификацију за најбољег младог возача, док је тим Инеос Гренадирс освојио тимску класификацију.[13] Од мањих класификација, за које се нису додјељивале мајице, Дрис де Бонт је освојио класификацију за борбеност и спринт класификацију, док је Симон Пело освојио класификацију за бијег, за највише проведених километара у бијегу, а тим Бахреин—викторијус је освојио фер плеј класификацију.[13]Филипо Гана, Бернал и Јуан су остварили по двије етапне побједе,[14]Виктор Лафај је остварио прву побједу за Кофидис на Ђиру након 11 година,[15]Лоренцо Фортунато је остварио прву побједу за Еоло—комету,[16] док је Ђакомо Ницоло остварио прву побједу на Ђиру након 11 других мјеста и пет трећих.[17]
Трку су обиљежила одустајања фаворита: Ланда, Марк Солер, Евенепол и Ђулио Чиконе су морали да се повуку због падова, док су спринтери — Кејлеб Јуан и Тим Мерлије, напустили трку због бола у кољену. Јуан је изазвао контроверзе када је одлучио да напусти трку након двије етапне побједе, изјавивши да је осјећао бол у кољену, због чега су га критиковали бивши бициклисти — Еди Меркс и Аксел Меркс, као и бивши директор Тур де Франса — Феликс Левитан, који су изјавили да нема поштовања према трци и да му не треба дозволити да је вози поново следеће године.[18]
Промјене
На дан 26. маја 2019, организатори трке — RCS Sport, објавили су да ће старт 2021. бити у Сицилији.[19][20] Старт 2020. првобитно је требало да буде у мају у Будимпешти,[21] али је, због пандемије ковида 19, трка помјерена за октобар а етапе у Мађарској су отказане.[22] Старт трке је помјерен у Палермо,[23] а објављено је да ће Мађарска можда бити домаћин старта 2021.[24] На дан 4. фебруара 2021, објављено је да ће трка стартовати у Торину,[25] јер је Сицилија била домаћин 2020.[26]
На трци су учествовала 23 тима, са по осам возача.[27] Свих 19 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују;[28] побједник про тура за претходну годину такође је имао аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, док су организатори трке — RCS Sport, додијелили три вајлд кард позивнице.[29]
По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне;[30] најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова.[31][32] Специјалне позивнице су објављене 10. фебруара 2021, а добили су их Бардијани—ЦСФ—фазијане, Вини забу—брадо—КТМ и Еоло—комета.[33] Еоло воде бивши бициклисти — Алберто Контадор и Иван Басо, а тим је постао професионалан на почетку сезоне 2021, наставши из фондације Контадор.[34] Андрони ђокатоли—сидермек је остао без позивнице први пут након 2017, а власник тима — Ђани Савио, рекао је да је спортска неправда што нису добили позивницу, изјавивши да разумије да је тим Еоло—комета, који је тек постао професионалан, добио позивницу због финансијских разлога, јер је Еоло један од главних спонзора трка које организује RCS Sport, али да су трећу позивницу требали да упуте према спортским критеријумима, а тим Вини—забу је завршио иза Андронија у свакој класификацији на свјетском, европском и националном нивоу четири године заредом, није остварио побједу на Ђиру од 2012, док је њихов возач — Матео Спреафико, био позитиван на допинг на Ђиру 2020.[35]
На дан 15. априла 2021, након што су Матео Спреафико и Матео де Бонис били позитивни на допинг тесту, тим Вини—забу је био под истрагом и потенцијалном суспензијом, због чега су одлучили да се повуку са Ђира.[36] Након иступања Вини—забуа, позивницу је добио Андрони.[35][37]
Од 176 возача, њих 58 возило је Ђиро по први пут.[38] Возачи који су наступили долазили су из 33 државе;[39] пет држава је имало преко десет возача: Италија (55), Белгија (17), Француска (13), Холандија (12) и Шпанија (10).[39] Просјечан број година возача био је 28,76,[40] најмлађи возач био је Андри Пономар из Андронија, са 18 година и 246 дана, који је такође био најмлађи возач на трци икада након Луиђија Ерика 1928,[41], док је најстарији био Коен де Корт из Трек—сегафреда, са 38 година и 243 дана.[42] Најмлађи просјечни број година имао је тим Андрони, са 24 године и 184 дана, док је настарији просјечни број година имао тим Израел старт ап нејшн, са 31 годином и 71 даном.[43]
На Ђиро д’Италији, као и на друге двије гранд тур трке, додјељују се четири различите мајице, за четири класификације. Поред четири главне, постоје и мање класификације, за које се не додјељују мајице.
Розе мајица, која се додељује побиеднику трке.
Прва и најважнија класификација био је генерални пласман; побједник генералног пласмана је и побједник Ђира. Пласман се рачунао тако што су се на времена возача остварена на првој етапи, додавала времена остварена на свакој наредној.[47] Три првопласирана возача на свакој етапи добијали су временску бонификацију, 10, 6 и 4 секунде.[48] На свакој друмској етапи постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, а на другом су се добијале секунде бонификације, 3, 2 и 1 секунда.[49] Возач са најмањим временом у току трку носио је розе мајицу и сматра се побједником Ђира на крају.[50][51][52]
Једна од другостепених класификација била је класификација по поенима. Возачи су добијали поене на свакој етапи, док је број поена који се додјељивао зависио од типа етапе. До 2014, број поена који се додјељује био је исти на свим етапама (по 25 за побједника), због чега су класификацију освајали и возачи који се боре за генерални пласман. Од Ђира 2014, систем је промијењен, да би спринтери добили више шанси за освајање класификације.[51] Број поена који се додјељује и број возача који добијају поене зависи од типа етапе:
на равним етапама поене је добијало првих 15 возача (50, 35, 25, 18, 14, 12, 10, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1);
На средње тешким брдским етапама поене је добијало десет првопласираних возача (25, 18, 12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1);[50]
На тешким брдским етапама поене су добијала такође десеторица првопласираних возача, али је број поена који се додјељивао био мањи (15, 12, 9, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1).[50] На свим друмским етапама, постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, као и за посебну, спринт класификацију. Број поена који се додјељивао био је исти, без обзира на тип етапе, а поене је добијало осам возача (12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1).[51] Лидер класификације од 2017. носи љубичасту мајицу (итал.Maglia Ciclamino).[53] Од 1970. до 2010, такође је кориштена љубичаста мајица (боје слеза), док је у периоду од 2010. до 2016. мајица за лидера класификације била црвена.[54]
Једна од другостепених класификација била је и брдска класификација, за коју су се поени додјељивали првим возачима који пређу преко назначених успона. Успони су категоризовани у пет категорија:
Чима Копи: додјељивао се само на највишем успону на Ђиру, 2021. то је требало да буде Пасо Пордои, али се није возио због лошег времена и Чима Копи је био успон Пасо Ђау.[55] Поени су се додјељивали деветорици првопласираних возача преко успона (50, 30, 20, 14, 10, 6, 4, 2);[56]
Прва категорија: на успонима прве категорије поене је добијало осам првопласираних возача (40, 18, 12, 9, 6, 4, 2, 1);[56]
Друга категорија: поени су се додјељивали шесторици првопласираних возача преко успона (18, 8, 6, 4, 2, 1);
Трећа категорија: поени су се додјељивали четворици првопласираних возача (9, 4, 2, 1);[56]
Четврта категорија: поени су се додјељивали тројици првопласираних возача (3, 2, 1).[56] Лидер класификације носио је плаву мајицу током трке.[50]
Четврта мајица која се додјељивала је за најбољег младог возача. Лидер се одлучивао по оствареном времену, исто као и за генерални пласман.[57] Такмичили су се само возачи млађи од 25 година, а лидер је носио бијелу мајицу током трке.[51]
Последња од већих класификација била је тимска класификација, која се рачунала тако што су се сабирала времена прва три возача из сваког тима, на свакој етапи посебно; времена су се додавала на претходна и сабирала се, а лидер је био тим са најмањим временом.[51]
Поред главних, додјељивале су се награде и за неколико мањих класификација:
Дрис де Бонт, побједник спринт класификације и класификације за најагресивнијег возача.
Једна од мањих класификација била је спринт класификација. На свим друмским етапама, постојала су два пролазна циља, од којих је први био за класификацију по поенима, као и за посебну, спринт класификацију. Број поена који се додјељивао био је исти, без обзира на тип етапе, а поене је добијало осам возача (12, 8, 6, 5, 4, 3, 2, 1).[51] Возач са највише освојених поена на пролазним циљевима је побједник класификације.[51]
Друга мања класификација била је класификација за борбеност. Поени су се додјељивали побједницима етапа, возачима који пређу први преко означених успона и пролазних циљева, а возач са највише поена је побједник класификације.[51] На крају етапе, поене су добијала шесторица првопласираних возача (6, 5, 4, 3, 2, 1), на пролазним циљевима, поене су добијала петорица првопласираних возача (5, 4, 3, 2, 1), док је на брдским циљевима, број поена који се додјељивао и број возача који су добијали поене, зависио од категорије успона:
Чима Копи и прва категорија: 4, 3, 2, 1;
Друга категорија: 3, 2, 1;
Трећа категорија: 2, 1;
Четврта категорија: 1.
Трећа мања класификација била је класификација за бијег (итал.Premio della Fuga). У класификацији, додјељивали су се поени сваком возачу који је провео барем 5 km у бијегу у коме је било мање од десет возача. Возачима се додјељивао по један поен за сваки километар који проведу у таквом бијегу; возач са највише скупљених поена је побједник класификације.[51]
Последња класификација био је фер плеј за тимове. Тимови су добијали казнене бодове за кршење било каквог правила:
Упозорење — 0,50 поена;
Новчана казна — 1 поен;
Временска казна је 2 поена;
Декласификација возача или тимског аута — 100 поена;
Дисквалификација возача — 1.000 поена;
Возач позитиван на допинг тесту — 2.000 поена. Тим са најмање поена на крају трке је побједник класификације.[51]
На Ђиру 2021. уведен је посебан број за етапне побједнике, како би били препознатљиви у групи. Сваки побједник носио је на наредној етапи број са зеленим, бијелим и црвеним пругама, у бојама заставе Италије.[58]
На другој етапи, Едоардо Афини, који је био на другом мјесту у класификацији по поенима, носио је љубичасту мајицу, јер је лидер класификације — Филипо Гана, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[59] Гана и Афини су били двојица првопласираних у класификацији по најбољег младог возача, због чега је трећепласирани у класификацији — Тобијас Фос, носио бијелу мајицу.[60]
На трећој и четвртој етапи, Едоардо Афини, који је био на другом мјесту у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу, јер је лидер класификације — Филипо Гана, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[61][62]
На шестој етапи, Винченцо Албанесе, који је био на другом мјесту у брдској класификацији, носио је плаву мајицу, јер лидер класификације — Џо Домбровски, није стартовао етапу због повреда у паду на петој етапи.[63]
Од седме до девете етапе, Ремко Евенепол, који је био на другом мјесту у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу, јер је лидер класификације — Атила Валтер, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[64] На етапама 10. и 11. Евенепол је наставио да носи бијелу мајицу, јер је нови лидер класификације — Еган Бернал, био и лидер трке и носио је розе мајицу.[65] Из истог разлога, Александар Власов је носио розе мајицу од етапе 12 до краја, до етапе 21.[66]
^Првобитно је планирано да се вози 3,479.9 km,[1] али је прво, због лошег времена, етапа 16 скраћена са 212 на 153 km,[2] након чега је етапа 19 скраћена са 176 на 166 km, како не би возили преко успона Мотароне, на којем је, четири дана раније, дошло до несреће када се откачио ваздушни трамвај и умрло је 14 особа.[3]
^Етапа 16 је првобитно требало да буде дуга 212 km, али је, због невремена, смањена на 153 km и нису вожени успони Пасо Федаја и Пасо Пордои.[45]
^На етапи 19, првобитно је требало да се вози 176 km, али је, због несреће на успону Мотароне, када се откачио ваздушни трамвај, дистанца смањена на 166 km, како се не би возило преко успона.[46]
