Мијо Бабић

Мијо Бабић
Мијо Бабић, Владо Черноземски и Звонимир Поспишл у Јанка Пусти
Датум рођења(1903-09-01)1. септембар 1903.
Место рођењаНова Буковица, Аустроугарска
Датум смрти3. јул 1941.(1941-07-03) (37 год.)
Место смртиТрусина, Краљевина Југославија (дејуре)
НДХ (дефакто)

Маријан Бабић (Нова Буковица код Слатине, 1903 — Берковићи код Столца, 1941), познат Мијо и Ђовани (итал. Giovanni), био је замјеник вође усташког покрета Анте Павелића и први заповједник свих концентрационих логора у Независној Држави Хрватској.[1] Био је на челу 3. огранка Усташке надзорне службе,[2] а био је и члан Главног усташког стана, један од два главна Павелићева замјеника.[3]

Атентат на Антуна Штеглера

Бабић и Матија Солдина су 22. марта 1929. године убили Антуна Тонија Штеглера, главног уредника Новости и директора Југословенска штампе, у Загребу.[4] У то вријеме Бабић је био шофер фабрике Сименс у Загребу и, према званичном извјештају, убио је једног и ранио још једног жандарма који су га покушали ухапсити и затим је успио да побјегне.[5] Бабић је побјегао у Италију, гдје је и остао док није извршена инвазија и окупација Краљевине Југославије 1941. године.[6] Италијанска полиција сматрала је Бабића веома опасним човјеком, који је способан за најгоре злочине.[6]

Независна Држава Хрватска

Док је био у Италији, припадници Усташког покрета проводили су године планирајући геноцид и тренирајући мале скупине присталица за спровођење њихових планова.[7] Павелић и Бабић су у Загреб стигли средином априла 1941. године.

Бабић је учествовао у припремама успостављања концентрационог логора Даница.[8] Крајем маја или почетком јуна 1941. године, отишао је на острво Паг, по наредби Андрије Артуковића,[9] гдје је успоставио логор Слана.[10] Учествовао је и у организацији концентрационог логора Крушчица код Травника.[11]

Масакр у Благају

Главни чланак: Масакр у Благају 1941.

Бабић је имао важну улогу у масакру у Благају 9. маја 1941. године. Према Павелићевој наредби, Бабић је предводио усташе, који су дошле из Загреба у неколико камиона, у масакру над 520 српских сељака у Кордуну, гдје су живјели заједно са Хрватима.[12]

Покољи Срба у источној Херцеговини

Масовне покоље српског становништва на простору источне Херцеговине организовали су Бабић, Иво Херенчић, Јуре Францетић и други усташки званичници.[12]

Јуна 1941. године, Бабић и скупина усташких официра, по наређењу Андрије Артуковића, отишли су у Херцеговини како би организовали покољ над српским становништвом.[13] Бабић је у Чапљину дошао 16. или 17. јуна.[13] Он и други усташки заповједници добили су инструкције да сузбију устанак и спроведу потпуно истребљење Срба у тој области и да на том простору населе људи из других дијелова НДХ који су лојални усташком покрету.[14]

Устанак у Херцеговини 1941.

Главни чланак: Устанак у Херцеговини 1941.

Бабић и скупина усташких официра организовали су гушење устанка у Херцеговини 1941. године.[15]

Према Владимиру Дедијеру, Бабића је убила устаничка чета Дукице Граховца.[16] Бабићев митраљез, који је као поклон добио од Павелића, прво је узео Владо Шегрт и затим Спира Срзентић.[16] Ипак, упркос Дедијеровим тврдњама, испоставило се да су Бабића убили четници под командом Крста Ђерића.[17] У вријеме смрти Бабић је имао чин мајора.[18] Његово тијело је преко Сарајева пребачено у Загреб, гдје је Павелић наредио осмодневну жалост за припаднике његовог Тјелесног здруга.[19]

Референце

  1. ^ „MIJO BABIĆ GIOVANNI”. www.jusp-jasenovac.hr (на језику: хрватски). JUSP Jasenovac. Архивирано из оригинала 06. 11. 2018. г. Приступљено 2. 1. 2019. 
  2. ^ Miletić 1986, стр. 16.
  3. ^ Jelić 1982, стр. 626.
  4. ^ Basta 1986, стр. 45.
  5. ^ Tuđman 1993, стр. 45.
  6. ^ а б Krizman 1983, стр. 287.
  7. ^ Mojzes 2011, стр. 53.
  8. ^ Goldstein & Goldstein 2001, стр. 268.
  9. ^ Bulajić 1988, стр. 344.
  10. ^ Proceedings in history (на језику: српски). Odeljenje za društvene nauke, Matica srpska. 1974. стр. 141. Приступљено 2. 1. 2019. 
  11. ^ Dedijer 1987, стр. 442.
  12. ^ а б Basta 1986, стр. 130.
  13. ^ а б Bulajić 1988, стр. 410.
  14. ^ Vojno-istorijski glasnik (на језику: српски). 1990. стр. 68. Приступљено 2. 1. 2019. 
  15. ^ Nemirna granica (на језику: српски). NIO "Pobjeda," OOUR Izdavačko-publicistička djelatnost. 1984. Приступљено 2. 1. 2019. 
  16. ^ а б Dedijer 1990, стр. 175.
  17. ^ Радан, Лазар (2024). Поручник Југословенске војске Ксто Ђерић (1911-1942) Херој јунског устанка на Трусини 1941. године. Бања Лука: Задужбина Кнез Мирослав Хумски. стр. 45. ISBN 978-99976-819-1-1. 
  18. ^ Bulajić 2002, стр. 74.
  19. ^ Prilozi (на језику: српски). s.n. 1966. стр. 225. Приступљено 2. 1. 2019. 

Литература