Рођен је 10. јуна1868. године у Књажевцу, од оца Јована, окружног благајника и мајке Драге. У породици је било још четворо деце: браћа Борислав, Војислав, Светислав (касније санитетски бригадни генералКраљевине Југославије), и сестра Вукосава. По завршетку шестог разреда Крагујевачке гимназије ступио је у Војну академију, 1885. године, са 18. класом. Током школовања са прекидом због Српско-бугарског рата напредовао је постепено. Каплар је постао 1886, поднаредник 1887. а наредник 1888. Академију је завршио 10. августа 1888. године. Године 1892, ступио је у Вишу школу Војне академије (4. класа). Њу је завршио 1894, као девети у класи од деветнест питомаца. У периоду од октобра 1901. до октобра наредне године похађао је Михајловску артиљеријску школу гађања у Царском Селу код Петрограда (Русија).[1][2][3]
Као редов питомац учествовао је у Српско-бугарском рату, на месту ордонанс-официра команданта 7. пука, под командаом потпуковника Ванлића. После завршетка Ниже школе војне академије, као артиљеријски официр, био је водник батерије у Дунавском, затим у Шумадијском артиљеријском пуку. У јуну 1894. одређен је за вршиоца дужности командира 6. батерије при 2. дивизиону Тимочког артиљеријског пука. Командант 2. дивизиона истог пука постао је 1899. и ову дужност обављао је до одласка у Русију. По повратку из Петрограда одређен је на службу при команди Активне војске, а затим за команданта 1. дивизиона Тимочког артиљеријског пука. На тој дужности остао је до септембра 1903, када је премештен за инспектора артиљерије при Министарству војном.[1][2]
Потом, од новембра 1903. био је командант 1. дивизиона Дунавског артиљеријског пука и вршилац дужности команданта Тимочког артиљеријског пука. Са овог положаја, у априла 1904. постављен је за референта артиљерије у команди Дринске дивизијске области. У наредном периоду вратио се у трупу, прво, као командант 3. дивизиона Моравског артиљеријског пука, а од септембра1906. до октобра1907. као вршилац дужности и командант Брдског артиљеријског пука. Средином октобра те године постављен је за инспректора артиљерије при Министарсвту војном и редовног члана Артиљеријског комитета. Своје артиљеријско знање и искуство преносио је и на друге. Године 1910, организоваоје Артиљеријску школу гађања, у којој је био наставник теорије гађања, као њен управник.[1][2]
Балкански, Први светски рат и последње године
У Првом балканском рату 1912—1913. био је командант Нишког градског артиљеријског одреда и командант целокупне тешке артиљерије која је учествовала у борбама код Куманова и Битоља. У наставку рата био је командант целокупне српске артиљерије под Једренима, у саставу бугарске Тунџанске дивизије. У Другом балканском рату, код Видина, командовао је артиљеријом Тимочке дивизије. Током 1913—1914. био је и ађутант главном инспектору целокупне војске, краљуАлександру.[1][2]
У Првом светском рату, до септембра1914. био је начелник артиљерије 1. армије, а потом, до доласка на Крф, командант Тимочке дивизије 2. позива. На Крфу, ако начелник артиљерије Врховне команде, био је задужен за реорганизацију овог рода. На том положају остао је до јула1917, када је због болести послат у Швајцарску.[1][2]
У послератном периоду, уз звање почасног краљевог ађутанта, био је командант 3. армијске области. Као заповедник ове области угушио је арнаутску побуну 1920. године. У марту1921. постао је командант 2. армијске области. На овог положају остао је до краја септембра 1922, када је стављен на располагање. Већ у новембру исте године, поново је био на месту команданта армијске области, овог пута Прве. Од децембра1925. постао је члан Војног савета. У фебруару1927. постављен је за команданта Београда. Није се женио, помагао је и становао са децом покојног брата Боре у Београду.[1][2]
Уз поменуте дужности генерал Мирослав Милисављевић је био председник Великог војног суда у Солунском процесу који је потврдио казне пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и његовим друговима.[2] Творац је артиљеријске доктрине, по којој су официри који су одабрали овај род у војсци били школовани у артиљеријском одељењу које је уставновљено 1901. у Војној академији.[3]
Одликовања
Одликовања Армијског генерала Мирослава Милисављевића[а]
^ абвгдђеМилић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. стр. 143—146. ISBN978-86-335-0142-2.
Милић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. стр. 143—146. ISBN978-86-335-0142-2.
Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Институт за новију историју Србије, Београд. стр. 213. ISBN978-86-7005-039-6.
.svg){kind=small}
