Орден је добио име по Такову, месту где је почео Други српски устанак. Ово одликовање се налази таковском Музеју Другог српског устанка у оквиру збирке која се састоји од мноштва других ордена, медаља и споменица из разних периода које посетиоци могу да погледају.[1] На пример, од експоната изложени су Орден Таковског крста III реда, Орден Таковског крста IV реда (власништво Небојше Смиљанића из Такова) и Спомен медаља 50-годишњице Другог српског устанка (власништво Михаила Јовичића из Горњег Милановца).[1]
Поводом прославе 50 година од ослобођења Србије од Турака, кнез Михаило Обреновић је 1865. године у знак сећања на кнеза Милоша и устанике живим учесницима борбе за ослобођење доделио златни спомен-крст.[1][2] Дати спомен-крст је имао изглед данашњег Ордена Таковског крста, иако тада није носио данашње име.
Кнез Милан Обреновић је при избијању Српско-турског рата 1876. године установио одликовање за „заслуге против непријатеља” које је имало изглед поменутог спомен-крста из 1865. Дана 15. фебруара1878. године извршена је реорганизација ордена по степену. Пре реорганизације ордена од стране краља Милана који уводи пет степена ордена по узору на француску Легију части, Орден таковског крста је имао два реда.[3] Приликом коначног успостављања одликовања 12. јула1878. именовано је у Орден Таковског крста у два степена. Степени ордена су се састојали од златног и сребрног крста.
У хијерархији ордења Србије после 1883. је био на другом месту, после 1889. на трећем и после 1898. на четвртом месту.[4]
Овај орден је добио значајан број знаменитих личности из српске и европске историје.[5]
Први орден Кнежевине Србије, Орден таковског крста, је именован по и црпео свој симболизам из топоса (метафоре) Таковског крста слободе и, како истиче историчар уметности Мирослав Тимотијевић, био само један од примера примене сложенијег и ширег значења овог симбола.[6] Сам топос Таковског крста слободе је, уз топос Таковског јунака, Таковског сунца слободе, Таковског барјака и Таковског светог дрвета, као низ општих симболичних елемената којима је дато конкретно значење чинио Таковски меморијски топос — меморијски топос уведен у званичну репрезентативну културу Кнежевине Србије са циљем очувања сећања на Сабор у Такову на Цвети 1813. године, али и инстументализацију у оквиру актуелних потреба. Како истиче Тимотијевић, сваки од ових симбола је имао своје опште претходно значење, засновано на симболичном поимању хероја, сунца, заставе, светог дрвета и часног крста, али су они, у оквиру таковског меморијског топоса, добили ново и специфично значење које није нестајало приликом њихове самосталне употребе.[7] Култ Таковског устанка је, како истиче историчар уметности Ненад Макуљевић, осим афирмације од стране државне власти уједно имао и династички карактер и служио за пропаганду династије Обреновић. Док је друга српска владајућа династија, Карађорђевићи, била окренута Првом српском устанку, Карађорђу и његовим саборцима, култ Таковског устанка је, као сегмент династичке прошлости Обреновића приказиван као пресудни догађај нације, и служио као део пропаганде ове националне династије.[8]
Како истиче Тимотијевић, изворни историографски топос, формулисан у делима Вука Стефановића Караџића и Леополда Ранкеа, не помиње учешће свештеника у догађајима испред таковске цркве, нити ритуал благосиљања барјака и устаника. Овај истраживач истиче да се овај мотив појављује у потоњим митским меморијским топосима, где се сабору у Такову даје све наглашеније сакрализовано тумачење. Пратећи писане и виузалне изворе, наводи да како је време одмицало, овакво виђење је попримало све већи значај. Порастом значаја мотива се разрађује и његова симболична ритуална структура, а таковског свештеника Јанка Витомировића замњеује хаџи Мелентије Павловић, архимандрит манастира Враћевшнице, каснији београдски митрополит.[6]
Према овом, потоњем предању, одлука о подизању устанка је донета у ноћи у очи народног збора у Такову, на Цвети 1815. године, у манастиру Враћевшници. Према предању игуман манастира Мелентије Павловић је у манастиру одслужио ноћну литургију, те причестио Милоша Обреновића и устанике. Одатле су у зору отишли кроз планину у Таково где их је народ чекао пред црквом и столетним грмом, где је објављено подизање устанка.[9][10][6] Према Тимотијевићу, структура предања показује да је оно настало у крилу цркве, највероватније у манастиру Враћевшница, где је и забележено.[6]
Мелентије Павловић, Георгије Бакаловић, уље на платну, 1839. година;[11]
Цртеж портрета Мелентија Павловића из Враћевшнице који је начинио Феликс Каниц док је тамо боравио 1860. године и потом објавио у својој књизи „Königreich Serbien I”.[12][13]
Метафора о хаџи Мелентију Павловићу као оличењу свештеника-устаника уобличава се, наводи Тимотијевић, већ на почетку прве владавине династије Обреновић, а истовремено добија и визуелну представу. Иначе, стереотип о свештенику-ратнику на који се овај наслањао се уобличавао претходно у Карловачкој митрополији током првих деценија 18. века, те постаје опште место у идеолошкој репрезентацији слике устаничких свештеника Кнежевине Србије. Утицајан пример су представе Проте Матеје Ненадовића. Две визуелне представе, портрета, архимандрита Павловића су била похрањена у Враћевшници, али су оба страдала у пожару и њихово постојање је забележено посредно.[14] Аутор првог портрета је сликар Георгије Лацковић, који је 1817. године прешао из Земуна у Србију и исте године насликао портрет. Пожаром дело је уништено, али је остало познато по копији коју је начинио Георгије Бакаловић 1839. године. На портрету, иначе једном од првих познатих портрета у ослобођеној Србији,[15][16] Павловић је приказан као архимандрит, а према сведочењу Јоакима Вујића објављеном у његовој књизи „Путешествије по Сербији”, на полеђини слике се налазио натпис: „Мелетије Павловић, архимандрит враћевшчански, народољубац, трудни спутник, духовник, саветник, храбри војник, неуморан у раду, који претрпе ради општег благостања народа српског; сликан је у 41. години старости, 1817. године маја 20. -Гергије Лацковић, живописац”.[17][14][16] Споменута Бакаловићева копија овог дела је већ у 19. веку доспела у Народни музеј у Београду,[15][13] а данас је изложена у сталној поставци Историјског музеја Србије посвећеној Првом и Другом српском устанку у Конаку кнеза Милоша на Топчидеру.[13] Други портрет Павловића, чије време настанка није познато, је познат по цртежу Феликса Каница док је он боравио у Враћевшници 1860. године, а објављеног у њоговој књизи „Königreich Serbien I”.[12][18][13] Каницов цртеж приказује Павловића како у уздигнутим рукама држи крст и сабљу. Како истиче Тимотијевић, оваква представа се у основи косила са црквеним одредбама тог времена које су забрањивале свештенству оба реда да носи оружије. Овај истраживач наводи да је појава овако формулисаног портрета одраз свештениковог борбеног верског патриотизма из времена Устанка, свесно пропагираног већ у Вујићевом „Путешествију по Сербији”. У познијим изворима, Тимотијевић наводи, је опис Јосифа Веселића пар деценија након Вујића, који описујући знаменитости манастира Враћевшнице наводи и архимандритове меморабилије, посебно истичући оружије: сабљу, пушку и кесу за барут. После Веселића, Фаликс Каниц у првом издању своје књиге о Србији наводи да је Павловић крстом и мачем благосиљао устанике у Такову. Према мишљењу Тимотијевића, Каниц је ово предање чуо у Враћевшници, од монаха, међу којима је оно и однеговано. Предање је потом постало општеприхваћено и било повод за слично приказивање архимандритовог лика на литографији Таковског устанка Винценца Кацлера, а потпом и на слици „Таковски устанак” Паје Јовановића. Како истиче истраживач, увођење хаџи Мелентија Павловића у први план ове патриотске иконе, одмах поред главног хероја - Милоша Обреновића, указује на ритуал благосиљања устаника и заставе, али и на општеприхваћено повезивање институција цркве и државе у већини патриотских религија.[19]
Попут Милоша Обреновића, истријска личност као хаџи Мелентије Павловић у званичној репрезентативној култури Кнежевине и потоње Краљевине Србије постаје фигура на коју се пројектују важни идеолошки садржаји. Још док је активно учествовао у устаничким борбама о њему је, за живота, формиран култ патриотског свештеника са крстом у једној и оружјем у другој руци, о чему сведоче и споменути портрети. Након завршетка Устанка, Павловић је припадао елитном кругу људи око кнеза Милоша Обреновића, а 1831. године постаје први Србин на челу Београдске митрополије након дугог низа грчких фанариотских јерарха. Доследно овоме, постао је отелотворење почетка српске верске обнове и својим патриотским деловањем заслужује да стане уз бок кнеза Милоша Обреновића.[20]
Устанак таковски год. 1815, Винценц Кацлер, литографија, 1882. год.
Павловић је преминуо у Београду 8. јуна 1833. године, а три године доцније његови земни остаци су пренети са гробља у стару Саборну цркву где је сахрањен. У време рушења старе Саборне цркве, његови остаци су пренети у манастир Враћевшницу 27. марта 1837. године. Пренос је организовала кнегиња Љубица, а сахрањен је у гробницу изграђену о трошку кнеза Милоша. Око хаџи Мелентијевог гроба је убрзо уобличена својеврсна национална меморија.[22] У ризници манастира су чуване његове бројне меморабилије, а међу њима крст којим је, по предању, благосиљао таковске устанике и таковски барјак. Овај крст је и данас изложен у сталној поставци манастирске ризнице и носи назив „Таковски крст”. Према опису истраживача Ане Боловић, сачувани крст представља горњи део ручног крста коме недостаје стопа; могуће је реч о ставротеци. Крст је урађен у дуборезу окованом у позлаћени сребрни оков. Боловић наводи да дуборезни део крста садржи представу Распећа Христовог у свом централном делу. Са обе стране крста налази се по 18 инкрустрираних полудрагих каменчића. Кракови крста су се завршавали украсом у облику цвета са каменом у средини. Остала су само два. Дршка има два модуса. Димензије крста у садашњем стању су: висина 16, ширина 9, дебљина 2,5 центиметара.[23][22][21]
Пратећи изворе, Тимотијевић наводи да у опису архимандритових меморабилија који је сачинио Јосиф Веселић 1862. године, а објавио у својој књизи о српским манастирима 1867, док наводи постојање скупоцене архијерејске одежде коју је 1833. године за Павловића наручила књегиња Љубица, не помиње горе описани крст као ни присуство Павловића на сабору у Такову. У следећем извору, чланку насловљеном „Манастири у Србији” објављеном 1867. године у „Гласнику Српског ученог друштва” Милан Ђ. Милићевић први пут спомиње ову реликвију, наводећи: „Многе ствари његове налазе се и сада овде. Међу њима је и крст, који је носио кад је на Љубићу у добош ударао а тако и пушка и паласке његове. Сам пак обод од добоша храни се у народном музеју у Београду.” Према Тимотијевићевом мишљењу, пошто се таковски крст хаџи Мелентија не спомиње у попису покретних и непокретних ствари манастира насталом 1874/5. године, предање је уобличено у последњој четвртини 19. века. Како истиче овај истраживач, предање о хаџи Мелентијевом таковском крсту у наредном периоду постаје све популарније и временом израста у важну српску патриотску реликвију.[24]
„Таковски крст” и архијерејска одежда Мелентија Павловића, ризница манастира Враћевшница;[25] [2021. година];
Манастир Враћевшница, 2019. година;
Архејерејски портрет Мелентија Павловића са добошем у рукама; Портрет се налази у патријарховим просторијама у згради Патријаршије у Београду;[26] Приказана слика је препродукција коју је 1996. године објавио епископ шумадијскиСава у књизи „Српски јерарси од деветог до двадесетог века”.[26][27]
Сликар Паја Јовановић у припреми за израду своје композиције „Таковски устанак” одлази у Таково, а потом у Враћевшницу, 1894. године и то са циљем да види хаџи Мелентијев крст, који је касније приказао на слици. Тимотијевић наводи да се предање о хаџи Мелентијевом крсту из враћевшничке ризнице даље временом усложњава и доводи у везу и са битком на Љубићу. У часопису „Србобран” од 1900. године је објављен прилог о манастиру Враћевшници где се наводи да је то златан крст који је архимандрит носио „кад је на Љубићу ударао о добош против Турака”. У званичној култури српске престонице је уобличено сећање на хаџи Мелентија као устаничког свештеника. Као споменуто, према сведочењу Милана Ђ. Милићевића, испод архимандритовог портрета у Народном муезју је био постављен и обод добоша којим је он заменио епитрахиљ у познатој битци на Љубићу код Чачка.[26] Добош је иначе сачуван и данас се налази у Историјском музеју Србије.[26][28] Саму пресудну епизоду битке на Љубићу описује већ Вук Стефановић Караџић, а Милићевић у „Поменику знаменитих људи” наводи следеће[26]:
„
Доцније, Мелентије Павловић био је друг Кнезу Милошу у свим важнијим пословима његовим. Он је био овај Мелентије архимандрит, што је на Љубићу 1815, онако славно заменио петрахиљ добошем, и Бог му је баш ту службу примио, и Србију, толико вољену и тако брањену, очински благословио![26]
”
У ликовној уметности фигура хаџи Мелентија са добошем у рукама је изражена кроз репрезентативни архијерејски портрет који се данас чува у патријарховим просторијама у Патријаршији Српске православне цркве у Београду.[26] Такође постоји и скулпторска обрада ове фигуре, дело вајара Ђорђа Јовановића, настала 1944. године, а такође се налази у Патријаршији у Београду.[26][29]
Метафора о таковском крсту, како истиче Тимотијевић, слично попут метафоре о таковском барјаку, у окриљу верског патриотизма је добила много шире значење, а везано за идеју борбе за ослобођење. Тако крилатица „За крст часни и слободу златну”, која тумачи крст као непобедиво хришћанско оружје, је била мото устаничких борби, а након завршетка истих постаје честа у симболичној политици Кнежевине и Краљевине Србије. Тимотијевић истиче као један од примера национализовану патриотску проповед на Српске Цвети, где је између осталог речено: „Само велики и светао дух нашега јуначкога народа — та свесна и морална моћ његова — сачувала му је народну и државну мисао, која га је и покренула да ‘за крст часни и слободу златну’ уђе у неравну борбу против мрака и назадка. Заиста у Историји Света редак, ако не и изузетан пример!” Овај истраживач идејне основе тумачења таковског крста као непобедивог хришћанског оружја лоцира у старом историјском обрасцу уобличеном у идеологији првог хришћанског владара, Константина Великог, а онда директно пројектованог на кнеза Милоша Обреновића као Другог тј. Новог Константина.[26] Најдоследније ово је формулисано у беседи београдског митрополита Михаила Јовановића на Цвети 27. марта 1860. године, на освећењу престоничке војне цркве Вазнесења Господњег, а објављене у „Србским новинама”, у којој он гради слику о крсту као непобедивом хришћанском оружју Константина Великог, да би одмах затим истакнуо пример Милоша Обреновића као Новог Константина[30]:
„
А чим је и цар Константин победио своје безбројне непријатеље? Није ли му помогла сила креста Христовог и молитве Христијана? Глас божији, који му је указао на чудниј крст Христов са речима: овим побеђавај, и његови полкови носећи са собом заставе христијанске савладаше непријатеље царске и утврдише на земљи веру и цркву Христову. Од примера из опште христијанске историје, обратимо пажњу на нашу отачествену историју. Ко незна, шта је благословило и крунисало успехом дело народа и Господара нашега започето у 1815. години. Није ли сила благочестија улила у срца подјармљеног народа силу храбре одважности одупирати се непријатељима? При таковачкој цркви, принесавши Богу молитвену жртву, са крстом започето је дело ослобођења и спасеније оточества изнемогавајућег од непријатељског притиска... и — Господ Бог благослови дело, које је започето овако с тврдом вером у њега.[31]
”
Према Тимотијевићу, у симболичној политици званичне репрезентативне културе Кнежевине и Краљевине Србије за време владавине династије Обреновића, сваки од крстова којим се благосиља војска и војни барјаци подразумевао је у основама симболизам таковског крста слободе.[31] Како истиче овај историчар уметности:
„
У симболичној политици званичне репрезентативне културе за време владавине династије Обреновић, сваки од крстова којим се благосиља војска и војни барјаци подразумевао је у основама симболизам таковског крста слободе. На ту идеју симболично се ослања и институција војног свештенства. Ритуал благосиљања војске и војних барјака био је истоветан чину који је хаџи Мелентије Павловић наводно обавио на Цвети у Такову. Углед службе војног свештеника у Кнежевини, односно Краљевини Србији најјасније се огледа у одлуци владе да се упокојени београдски митрополит Михаило Јовановић званично сахрани са војним почастима, будући да је у младости био војни свештеник. Тиме се сахрана највишег црквеног достојанственика Краљевине Србије претвара у званични државни политички спектакл, у коме се у први план истиче верски патриотизам и идеја о таковском крсту као његовом основном симболу. Наглашавањем војног свештеничког деловања упокојеног митрополита гради се метафорична слика о њему као другом Мелентију Павловићу, првом српском архијереју на челу Београдске митрополије. Идеја борбе за „крст часни и слободу златну” дала је основа да се крст постављен на гробове војника палих у борбама за отаџбину сагледава у светлости симболизма таковског крста слободе.[31]
”
„За крст часни и слободу златну”, Орао, 1877. година.[32][33]
Као репрезентативан пример коришћења симболизма таковског крста слободе у новом друштвеном и политичком контексту Тимотијевић наводи чланак насловљен „Објава српскога рата против Турске”, објављен у новосадском илустрованом часопису „Орао” 1877. године, у коме се преноси свечана објава рата Србије Османском царству јуна претходне, 1876. године у Београду, одлазак кнеза Милана у Делиград на фронт, те званични „Проглас о објављивању рата”. Чланак се завршава великом илустрацијом, преко целе странице, на којој је приказан свештеник који у уздигнутим рукама држи сабљу и крст, иза кога је стоји војник са уздигнутом заставом у левој и исуканом сабљом у десној руци. Свештеник и војник стоје на узвишењу иза којег је старо и пролистало дебло, а око њих су окупљени српски и црногорски војници, који исуканим оружјем поздрављају свештеникову беседу. Испод цртежа је исписана крилатица „За крст часни и слободу златну”.[34]
У анализи овог цртежа, овај историчар уметности наводи да се његова формална структура очигледно ослањала на старије узоре однеговане у популарној литератури, проминентно у историјској приповетци „Пастир краљ или Ослобођење Србије” Косте Барунчића.[35] Но, у новим друштвеним околностима, овај преузети стереотип је представљао полазну основу за приказивање нове, актуелне предтаве, у којој је у први план истакнут устаник-свештеник, док је барјактар у другом плану, чиме је метафора таковског крста слободе стављена у први, а метафора таковског барјака у други план. Како истиче Тимотијевић, разлози за овакву инверзију су управо у новом политичком тренутку. Наиме, рат против Османског царства су истовремено објавиле Србија и Црна Гора. Истицање таковског барјака у први план је било непогодно, јер би се тиме нагласила српска хегемонија у деликатном политичком тренутку. Уместо тога истицањем свештеника-устаника у први план је истакнут заједнички православни супстрат, јер је борба за православну веру идеолошки обједињавало и Србију и Црну Гору, односно политику кнеза Милана и књаза Николе.[35] Кнез Милан у „Прогласу” на више места наводи да се у рат креће у име Бога, а завршава га речима свеопштег окупљања око православне вере[35]:
„
Браћо! Пун поуздања у ваше родољубиве и ваше војничке врлине, Ја ћу с вама и пред вама, а с нама ће наша браћа Црногорци, под својим витешким вођом Мојим братом књазом Николом, с нама ће наши дични јунаци Херцеговци и наши многоискушени паћеници Босански. Наша вредна браћа Бугари чекају на нас, а од слободоумља поноситих Грка можемо очекивати, да неће иза нас дуго заостати ти славни потомци Темистокла и Бочариса.[36][35]
”
Све наведено је погодовало уобличавању представе на којој је главни јунак устаник-свештеник. Такође, у ликовној представи су уважени и Црногорци, јер је барјактар одевен у црногорско народно одело. У наставку текста, након илустрације, је описано објављивање рата на Цетињу дат говор кнеза Николе упућен Црногорцима.[35][37]
Степени
Орден Таковског крста је био организован у пет степена и две категорије – војни и цивилни.
Знак ордена је осмокраки, бело емајлирани и златом уоквирен малтешки крст, на чијих се осам шпицева налазе златне кугле. Између четири крака Малтешког крста се виде златни краци Андрејиног крста.
Изнад декорације је златна круна на којој је причвршћен прстен за траку. На округлом средњем штиту, окруженом ловоровим венцима, на црвено емајлираној подлози је златан испреплетани монограм краља – М. О. (Милан Обреновић). Изнад монограма је круна изнад које је плаво емајлирани рајф у облику траке, на којем је на српском језику исписан мото ордена – „За веру, књаза и отечество”.
Полеђина ордена је употпуности равна и златна. На средњем штиту је златан српски грб.
Краљ је био Велики мајстор ордена, док су краљица као и престолонаследник носили Велики крст.
Након закона о ордењу из 1883. године Орден Таковског крста је само додељиван за војне заслуге.
Трака је црвена са белом и плавом штрафтом са обе стране траке.
Велики крстови су носили орден на ленти преко рамена, велики официри и команданти око врата, док су витезови орден носили на прсима. Два највиша степена ордена су поред орден-крста носили и орден-звезду на прсима.
^Владимир Кривошејев (1998) Од ког је топа изливен Таковски крст из 1865. – прилог изучавању артиљерије у Другом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 29/30, Београд, Историјски музеј Србије.
Анастас Јовановић први српски фотограф / [концепција и поставка изложбе Радмила Антић, Гордана Харашић ; фотографска обрада оригиналног материјала Миодраг Ђорђевић, Душанка Миљковић ; превод на француски Матилда Станојевић, Добрила Стошић]. Београд: Београд : Галерија Српске академије наука и уметности, (Београд : Привредни преглед; Школа за индустријско обликовање; Космос; Култура). 1977.COBISS.SR3418119COBISS.SR94938380
Борозан, Игор (2017). „Анастас Јовановић и визуелна репрезентација династије Обреновић”. у Идентитети и медији : уметност Анастаса Јовановића и његово доба / [аутори Тијана Борић ... [и др.] ; главни уредник Татјана Корићанац ; уредници Игор Борозан, Данијела Ванушић ; превод на енглески Бранка Вранешевић ; именски регистар Исидора Савић]. Београд: Музеј града Београда ; Нови Сад : Матица српска, (Земун : Бирограф). стр. 69—89. ISBN978-86-6433-014-5.COBISS.SR529080983COBISS.SR248222988
Васић, Павле Ч. (1962). Живот и дело Анастаса Јовановића првог српског литографа. Београд: Народна књига, (Београд : Култура).COBISS.SR16418311
Gaj-Popović, Dobrila; Subotić, Irina (1981). Medalje i plakete : Medalje i plakete iz zbirke Narodnog muzeja i dela savremenih skulptora. Beograd: Narodni muzej : Srpsko numizmatičko društvo, ([Beograd] : "Slobodan Jović").COBISS.SR3151879
Грујић, Вера Б. (2017). Збирка југословенске скулптуре Народног музеја у Београду. Београд: Народни музеј, (Београд : Публикум).COBISS.SR252865548
Димитријевић, Вукадин (1998). Одликовања и војне ознаке Србије и Југославије. Ниш: Удружење грађана "Стари Ниш" : Нумизматичко друштво "Медијана" : Клуб војске Југославије, (Ниш : Просвета).COBISS.SR141659655
Закони и уредбе о орденима и медаљама : са свима изменама и допунама од 1883-1935. г. / прикупио и средио Драгољуб В. Јеремић. Београд: Канцеларија краљевских ордена, (Београд : "Ђура Јакшић"). 1935.COBISS.SR87903495
Идентитети и медији : уметност Анастаса Јовановића и његово доба / [аутори Тијана Борић ... [и др.] ; главни уредник Татјана Корићанац ; уредници Игор Борозан, Данијела Ванушић ; превод на енглески Бранка Вранешевић ; именски регистар Исидора Савић]. Београд: Музеј града Београда ; Нови Сад : Матица српска, 2017 (Земун : Бирограф). 2017.COBISS.SR248222988
Каниц, Феликс (1985). Србија, земља и становништво : од римског доба до краја XIX века. Књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга : Рад.COBISS.SR38922508
Кривошејев, Владимир (2004). Муселимов конак : водич и каталог музејских поставки Сеча кнезова и Ваљевска нахија и Ваљевци у Првом и Другом српском устанку. Ваљево: Народни музеј "Ваљево", (Ваљево : Ваљево принт).COBISS.SR116028684COBISS.SR113058828
Макуљевић, Ненад (2006). Уметност и национална идеја у XIX веку : систем европске и српске визуелне културе у служби нације. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, (Нови Сад : Будућност). ISBN86-17-13563-8.COBISS.SR132448524
Маричић, Душанка (2019). Дипломе и повеље XIX и XX века : из збирке Војног музеја. Београд: Медија центар Одбрана, (Београд : Војна штампарија).COBISS.SR277796876
Николић, Десанка (1971). Наша одликовања до 1941 : из колекције Војног музеја у Београду. Београд: Војни музеј, (Београд : Просвета).COBISS.SR108440839
Николић, Ненад; Ацовић, Драгомир (2003). Српска круна : симбол државе и цркве = The Serbian Crown : a symbol of state and church. Београд: Теос, (Београд : Теос).COBISS.SR108450828
Пилетић, Милана (1987). Одликовања југословенских народа XIX и прве половине XX века (до 1941) из збирке Војног музеја у Београду. Београд: Војни музеј, (Београд : БИГЗ).COBISS.SR61075724
Филиповић, Мирјана; Поповић, Марко (1979). Ордење и медаље Србије и Црне Горе : збирка Марка Поповића. Београд: Музеј града Београда, Манакова кућа, (Београд : Радиша Тимотић).COBISS.SR1024156593COBISS.SR36025863
Боловић, Ана (2009). „Ризница манастира Враћевшнице”(PDF). Зборник радова музеја рудничко-таковског краја Горњи Милановац. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја (5): 29—91.COBISS.SR174599431
Кривошејев, Владимир (2001). „Артиљерија таковског устанка”(PDF). Зборник радова музеја рудничко-таковског краја Горњи Милановац. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја (1): 87—98.COBISS.SR174599431
Marković, Miladin (2005). „Đeneral Kraljevine Srbije Milovan Pavlović (1842 — 1903)”. Orden : faleristički časopis Srpskog numizmatičkog društva Beograd. Beograd: [Srpsko numizmatičko društvo], (Beograd : Pangraf) (5): 66—68.COBISS.SR112253196
Muhić, Tomislav (2005). „Christian Friedrich Rothe i radionica C. F. Rothe & Neffe”. Orden : faleristički časopis Srpskog numizmatičkog društva Beograd. Beograd: [Srpsko numizmatičko društvo], (Beograd : Pangraf) (5): 25—27.COBISS.SR112253196
Ранковић, Живојин (1939). „Југословенска одликовања”. Београдске општинске новине : часопис за комунално-социјални, привредни и културни живот Београда. Београд: [Општина Београдска]. LVII (6—7 : Јуни — Јули 1939 године): 329—338.COBISS.SR22061324
Stevović, Ljubomir S. (2005). „Pedesetogodišnjica Drugog srpskog ustanka i Takovski krst kneza Mihaila”. Orden : faleristički časopis Srpskog numizmatičkog društva Beograd. Beograd: [Srpsko numizmatičko društvo], (Beograd : Pangraf) (5): 8—18.COBISS.SR112253196
Стевовић, Љубомир (2017). „Из историје Таковског крста 1865-1878.”. Весник. Београд: Војни музеј, Београд (44): 189—205.COBISS.SR239874572COBISS.SR41168903
Столица, Радомир (1985). „Бечки медаљери и њихове радионице у реализацији идејних нацрта за српска и црногорска одликовања XIX и почетка XX века”. Свеске. Београд: Друштво историчара уметности СР Србије, (Београд : "Радиша Тимотић"). VIII (16): 32—38. ISSN0350-3348.COBISS.SR36025100COBISS.SR7779330
Stolica, Radomir (2003). „Medalja za revnosnu službu : ili najstarija srpska odlikovanja dodeljivana pripadnicima vojske i licima građanskog i duhovnog reda”. Orden : faleristički časopis Srpskog numizmatičkog društva Beograd. Beograd: [Srpsko numizmatičko društvo], (Beograd : Pangraf) (3): 24—27.COBISS.SR112253196
Хан, Вера (1968). „Значај Анастаса Јовановића за развој примењене уметности XIX века”. Зборник / Музеј примењене уметности. Београд: Музеј примењене уметности (12): 29—64. ISSN0522-8328.COBISS.SR16567042
Stasiun Shindembaru新田原駅Stasiun Shindembaru pada April 2018LokasiYukuhashi, FukuokaJepangKoordinat33°41′44″N 131°00′29″E / 33.69556°N 131.00806°E / 33.69556; 131.00806Koordinat: 33°41′44″N 131°00′29″E / 33.69556°N 131.00806°E / 33.69556; 131.00806Operator JR KyushuJalur■ Jalur Utama NippōLokasi pada petaStasiun ShindembaruLokasi di JepangTampilkan peta JepangStasiun ShindembaruStasiun Shindembaru (Kyushu)Tampilk...
Senapas Tiga CintaSutradaraArto HadyProduserAnton L AdamAgus GunawanDitulis olehArto HadyPemeranYati OctaviaEddy WardyBilly ArgoAmran S. MounaMeinar CookCherry IvonneJacom ComoCassim AbbasTeddy MalaRina MurniPenata musikYanuar ArifinPenyuntingSukamto M KamilDistributorPT. Attar Golden FilmPT. Multy Ray FilmTanggal rilis1978Durasi119 menitNegaraIndonesia Senapas Tiga Cinta adalah film Indonesia tahun 1978 dengan disutradarai oleh Arto Hady dan dibintangi oleh Yati Octavia dan Eddy Wardy....
Angelius Wake Kako Senator Dewan Perwakilan DaerahDapil Nusa Tenggara TimurPetahanaMulai menjabat 1 Oktober 2019PresidenJoko WidodoKetua DPDLa Nyalla Mattalitti Informasi pribadiLahirAngelo22 Januari 1990 (umur 34)Woloora, Ende - Flores, Nusa Tenggara TimurOrang tuaAloysius Waka (ayah)†Katarina Seku (ibu)†Alma materUniversitas FloresUniversitas IndonesiaProfesiPolitisiSunting kotak info • L • B Angelius Wake Kako, S.Pd., M.Si atau lebih dikenal dengan nama sapaan An...
Sebuah lukisan yang menggambarkan Cronus sedang mengebiri Uranus, c. 1501 Emaskulasi adalah pengangkatan penis dan testis atau organ seks pria eksternal secara keseluruhan. Ini berbeda dengan kebiri, yaitu pengangkatan buah zakar saja, meskipun istilah ini terkadang digunakan secara bergantian.[1] Konsekuensi medis dari emaskulasi lebih luas daripada yang terkait dengan pengebirian, karena pengangkatan penis bisa menimbulkan beberapa komplikasi. Ada berbagai alasan agama, budaya, huku...
Colin KennyKenny (kanan) dalam kartu lobi untuk The Silent Pal (1925)Lahir(1888-12-04)4 Desember 1888Dublin, County Dublin, IrlandiaMeninggal2 Desember 1968(1968-12-02) (umur 79)Los Angeles, California, Amerika SerikatPekerjaanPemeranTahun aktif1918–1965 Colin Kenny (4 Desember 1888 – 2 Desember 1968) adalah seorang pemeran film Irlandia.[1] Ia tampil dalam 260 film antara 1918 dan 1965. Ia alhir di Dublin, Irlandia dan meninggal di Los Angeles, California...
العلاقات الجنوب أفريقية الرواندية جنوب أفريقيا رواندا جنوب أفريقيا رواندا تعديل مصدري - تعديل العلاقات الجنوب أفريقية الرواندية هي العلاقات الثنائية التي تجمع بين جنوب أفريقيا ورواندا.[1][2][3][4][5] مقارنة بين البلدين هذه مقارنة عامة وم...
Islam menurut negara Afrika Aljazair Angola Benin Botswana Burkina Faso Burundi Kamerun Tanjung Verde Republik Afrika Tengah Chad Komoro Republik Demokratik Kongo Republik Kongo Djibouti Mesir Guinea Khatulistiwa Eritrea Eswatini Etiopia Gabon Gambia Ghana Guinea Guinea-Bissau Pantai Gading Kenya Lesotho Liberia Libya Madagaskar Malawi Mali Mauritania Mauritius Maroko Mozambik Namibia Niger Nigeria Rwanda Sao Tome dan Principe Senegal Seychelles Sierra Leone Somalia Somaliland Afrika Selatan ...
Defunct video game distribution platform (2008-14) This article uses bare URLs, which are uninformative and vulnerable to link rot. Please consider converting them to full citations to ensure the article remains verifiable and maintains a consistent citation style. Several templates and tools are available to assist in formatting, such as reFill (documentation) and Citation bot (documentation). (September 2022) (Learn how and when to remove this template message) ImpulseGames displayed on the...
World War II escape PT-32, one of the four PT-20 class motor torpedo boats involved in the first part of the journey On 11 March 1942, during World War II, General Douglas MacArthur and members of his family and staff left the Philippine island of Corregidor and his forces, which were surrounded by the Japanese. They traveled in PT boats through stormy seas patrolled by Japanese warships and reached Mindanao two days later. From there, MacArthur and his party flew to Australia in a pair of Bo...
AS BisceglieCalcio Nerazzurri stellati Segni distintiviUniformi di gara Casa Trasferta Colori sociali Nero, azzurro SimboliStella, quercia Dati societariCittàBisceglie Nazione Italia ConfederazioneUEFA Federazione FIGC CampionatoEccellenza Fondazione1913 Rifondazione1931Rifondazione1998Presidente Vincenzo Racanati Allenatore Giuseppe di Meo StadioGustavo Ventura(6 000 posti) PalmarèsTrofei nazionali1 Coppa Italia Dilettanti Si invita a seguire il modello di voce L'Associazione...
Questa voce o sezione sull'argomento edizioni di competizioni calcistiche non cita le fonti necessarie o quelle presenti sono insufficienti. Puoi migliorare questa voce aggiungendo citazioni da fonti attendibili secondo le linee guida sull'uso delle fonti. Segui i suggerimenti del progetto di riferimento. Serie C 1963-1964 Competizione Serie C Sport Calcio Edizione 26ª Organizzatore Lega Nazionale Semiprofessionisti Date dal 22 settembre 1963al 24 maggio 1964 Luogo Italia...
American politician Daniel Frederic SteckUnited States Senatorfrom IowaIn officeApril 12, 1926 – March 3, 1931Preceded bySmith W. BrookhartSucceeded byLester J. Dickinson Personal detailsBorn(1881-12-16)December 16, 1881Ottumwa, IowaDiedDecember 31, 1950(1950-12-31) (aged 69)Ottumwa, IowaPolitical partyDemocratic Daniel Frederic Steck (December 16, 1881 – December 31, 1950), was the only Iowa Democrat in the United States Senate between the American Civil War an...
Olga DanilovićDanilović, 2022NamaОлга ДаниловићOlga DanilovićKebangsaan SerbiaTempat tinggalBelgrade, SerbiaLahir23 Januari 2001 (umur 23)Belgrade, FR Yugoslavia (sekarang Serbia)Tinggi182 m (597 ft 1 in)Tipe pemainLeft-handed (two-handed backhand)PelatihRobert CokanTotal hadiahUS$ 871,444TunggalRekor (M–K)132–79 (62.56%)Gelar1Peringkat tertinggiNo. 96 (8 Oktober 2018)Peringkat saat iniNo. 157 (12 September 2022)Hasil terbaik di Grand Slam (tunggal...
Почтовый индекс MD-2012 в адресе отправителя на современном конверте Молдавии (2006) Шестизначный почтовый индекс Молдавской ССР 277612 на франкотипе и в адресе отправителя на конверте советского времени (1977) Почтовые индексы в Молдавии представляют собой четырёхзначный цифро...
Artikel ini bukan mengenai 8TV (jaringan TV Malaysia). Untuk kegunaan lain, lihat Channel 8. Mediacorp TV Channel 8新传媒电视八频道Diluncurkan23 November 1963 sebagai Saluran 8 Televisi Singapura15 Februari 1963 sebagai Saluran 8 Televisi Malaysia (Singapura)9 Agustus 1965 sebagai Radio Televisi Singapura Saluran 8 (RTS-8)1 Februari 1980 sebagai Perusahaan Penyiaran Singapura Frekuensi Kedelapan/Saluran 8 (SBC-8)28 Mei 1994 sebagai Perusahaan Televisi Singapura Frekuensi Kedelapan/Sal...
النبوة في الإسلاممعلومات عامةصنف فرعي من نبيشخصية قرآنية جزء من حزب الله الاستعمال الدعوة الإسلامية سبيل الله الصراط المستقيم جانب من جوانب عباد الله الجنس ذكر اللاحقة الشرفية عليه السلام الدِّين الإسلام مجال هذه المهنة عبادة إسلامية اشتق من وحيتنزيل يُصوِّر نبوءةهداية...
Infinite sum equal to 1/3 at its limit Archimedes' figure with a = 3/4 In mathematics, the infinite series 1/4 + 1/16 + 1/64 + 1/256 + ⋯ is an example of one of the first infinite series to be summed in the history of mathematics; it was used by Archimedes circa 250–200 BC.[1] As it is a geometric series with first term 1/4 and common ratio 1/4, its sum is ∑ n = 1 ∞ 1 4 n = 1 4 1 − 1 4 = 1 3 . {\displaystyle \sum _{n=1}^{\infty }{\frac {1}{4^{n}...
This article needs additional citations for verification. Please help improve this article by adding citations to reliable sources. Unsourced material may be challenged and removed.Find sources: Wheeler Compromise – news · newspapers · books · scholar · JSTOR (January 2014) (Learn how and when to remove this message) A political cartoon about the (Wheeler) Compromise in Louisiana, drawn by Thomas Nast for Harper's Weekly. The Wheeler Compromise, someti...
تحتاج هذه المقالة إلى تهذيب لتتناسب مع دليل الأسلوب في ويكيبيديا. فضلاً، ساهم في تهذيب هذه المقالة من خلال معالجة مشكلات الأسلوب فيها. (أبريل 2018) Artist's impression of the exoplanet WASP-19b, in which atmosphere astronomers detected titanium oxide.[1] أوكسيد التيتانيوم، قد يشير أوكسيد التيتانيوم إلى:[2] ثاني أكس...
![„Таковски крст” и архијерејска одежда Мелентија Павловића, ризница манастира Враћевшница;[25] [2021. година];](%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Celokupno_%E2%80%9Eodjejanije%E2%80%9D_mitropolitovo,_poklon_kneginje_Ljubice_Melentiju_Pavlovi%C4%87u_1.jpg)
.svg)
