Миодраг Петровић Чкаља
Чкаља, 1963. године
Лични подаци
Пуно име	Миодраг Петровић
Надимак	Чкаља
Датум рођења	(1924-04-01)1. април 1924.
Место рођења	Крушевац, Краљевина СХС
Датум смрти	20. октобар 2003.(2003-10-20) (79 год.)
Место смрти	Београд, Србија и Црна Гора
Занимање	глумац
Породица
Деца	Чедомир Петровић
Рад
Активни период	1946—2000.
Битна улога	Камионџије Камионџије 2 Паја и Јаре
Потпис
Веза до IMDb-а
Награде Дани комедије 2001. Награда за животно дело Остале награде Стеријина награда Седмојулска награда Нушићева награда

Миодраг Петровић Чкаља (Крушевац, 1. април 1924 — Београд, 20. октобар 2003) био је српски глумац. Он је један од најистакнутијих комичара на територији бивше Југославије.^[1]

Био је четврто дете Чедомира и Христине - Тине Петровић. Породица Петровић живела је у Балшићевој улици у Крушевцу. У родном граду завршио је гимназију, где је и почео да се бави глумом - у драмској секцији.

У време Другог светског рата налазио се Културно-просветној екипи 47. дивизије НОВЈ војној јединици формираној 1. октобра 1944. Након рата и демобилизације уписује студије ветеринарске медицине Универзитета у Београду. Наставља да се бави глумом у КУД „Иво Лола Рибар“.

Године 1946, постаје члан Драмског студија Радио Београда, где и почиње његова популарност учествовањем у емисији „Весело вече“. Од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког позоришта у Београду. Глуми и у првој серији Телевизије Београд - „Сервисна станица“, од 1959. године. У тој серији се прославио тумачећи лик кувара Јордана. У позоришту, између осталог, игра у представи „Бог је умро узалуд“ (снимљен и филм) и антологијској комедији Драгутина Добричанина „Заједнички стан“ (касније је снимљена и ТВ верзија).

Од 1976. године имао је статус слободног уметника.

Остварио је велики број улога на филму и у ТВ серијама. Најбоље улоге остварио је у серијама "Сервисна станица" (1959), "Љубав на сеоски начин" (1970), "Камионџије" (1972), "Врућ ветар" (1980) и "Камионџије 2" (1983), као и у филмовима "Орлови рано лете" (1966), "Бог је умро узалуд" (1969), "Паја и Јаре" (1973), "Авантуре Боривоја Шурдиловића" (1980) и "Камионџије опет возе" (1984).

Имао је успешну сарадњу са колегом Мијом Алексићем.

Добитник је више награда: 1974. је добио Стеријину награду, 1977. Миодраг Петровић Чкаља и Даница Аћимац награђени су као Глумачки пар године, 1977. Седмојулску награду, 1991. Нушићеву награду за животно дело, 1995. РТС-ову награду за животно дело, „Златног ћурана“ за животно дело на данима комедије у Јагодини.^[2]

Оженио се 1948. Драгицом која је радила као спикер на радију.^[3] Од 1955. су живели у улици браће Грим 18 у Београду.^[4] Њихов син Чедомир Петровић је глумац и редитељ, а унука такође глумица Јована Петровић.

Последње године живота провео је тихо, повукавши се из јавног живота. Јавно се ангажовао 2000. године у предизборној кампањи ДОС-а.^[5] Умро је 20. октобра 2003. године у Београду у 80. години живота.

Њему у част постављена је спомен-табла 9. фебруара 2018. у Београду.^[6]

• Надимак Чкаља добио је као дете. Надимак му је дао школски друг Јефтић, јер је као дете био „сувоњав и штркљаст“.
• Најбољи пријатељи међу глумцима су му били Драгутин Добричанин и Никола Милић.^[5]
• У Крушевцу, у Балшићевој улици, пред Чкаљином кућом, 2005. године подигнут му је споменик. Некадашња улица Милинка Кушића, на Звездари у Београду, од новембра 2006. године добила је име по Чкаљи.
• По њему је названа Награда Миодраг Петровић Чкаља

• Златни ћуран за животно дело глумцу комичару - највеће признање позоришног фестивала „Дани комедије“ у Јагодини.^[10], 2001. године
• Нушићева награда за животно дело глумцу комичару, 1991. године

• Стеријина награда, за најбоље глумачко остварење, за улогу у представи Случај шампиона, 1975. године
• Велика повеља - специјално признање за посебне заслуге у развоју филмске комедије на Филмским сусретима у Нишу 1970 године