милутин луковић
Милутин Луковић
Лични подаци
Датум рођења	(1919-08-05)5. август 1919.
Место рођења	Велереч, код Горњег Милановца, Краљевство СХС
Датум смрти	26. фебруар 1975.(1975-02-26) (55 год.)
Место смрти	Крагујевац, СР Србија, СФР Југославија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1956.
Чин	мајор
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.
Одликовања

Милутин Луковић (Велереч, код Горњег Милановца, 5. август 1919 — Крагујевац, 26. фебруар 1975), учесник Народноослободилачке борбе, мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Рођен је 5. августа 1919. године у селу Велереч, код Горњег Милановца. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Након завршене основне школе пошао је на учење бојаџијско-бакалског заната, али овај занат није завршио, већ је у годинама уочи Другог светског рата обављао разне послове — радио је као конобар, радник на одржавању пруге, као надничар на селу и као радник у камнеолому код Горњег Милановца.^[1]

Почетком 1941. године је отишао на одслужење војног рока у Словенију, где га је затекао и почетак Априлског рата, 1941. године. Као митраљезац учествовао је у низу борби против окупаторских јединица, али је услед капитулације Југословенске војске избегао заробљавање и уз велике тешкоће се вратио у родни крај. Почетком августа 1941. године ступио је у Таковску чету Чачанског партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић”. Са овом четом је учествовао у првим диверзантским акцијама и борбама на подручју таковског среза. Већ у првим борбама се истакао као храбар борац, па је септембра 1941. године када је формиран Таковски батаљон постао борац-пушкомитраљезац његове Друге чете.^[1]

Посебно се истакао у борбама за ослобођење Горњег Милановца, 28. септембра 1941. године. Тада се приликом напада на немачку посаду у граду пробио до зграде основне школе, у којој су били смештени немачки војници и убацио бомбу, после чега су се Немци брзо предали. Почетком октобра 1941. приликом продора Немаца од Крагујевца ка Горњем Милановцу, Милутин је учествовао у разбијању немачке колоне, а 15. октобра 1941. године је с Таковским батаљоном водио огорчену борбу с Немцима на сектору Доња Врбава—Бело Поље. Приликом ове борбе попео се на грм, одакле је пушкомитраљезом убио велики број непријатељских војника.^[1]

Новембра 1941. приликом опкољавања четника на Равној гори истакао се као веома храбар борац, па је тих дана примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, Милутин се повукао са деловима Чачанског партизанског одреда. Учествовао је у неуспелом нападу на Сјеницу, 22. децембра 1941. године, када се такође истакао храброшћу као изванредан митраљезац, који је уништио велики број непријатељских војника. Марта 1942. године ступио је у Други чачански батаљон тада формиране Друге пролетерске ударне бригаде. У новој бригади се истакао у једној од првих борби коју је водила у нападу на ергелу Борике, када је уништио четничку групу, након чега је био јавно похваљен. Истицао се и у каснијим борбама код Бугојна, Купреса, Мркоњић Града, Гацка, Јајца, и др.^[1]

У току 1942. године напредовао је од десетара до командира чете, а извесно време је као одабрани борац провео у пратњи Главног штаба НОП одреда Србије. Такође у једно време у току 1942. године је обављао дужност политичког комесара бригаде болнице Прве пролетерске ударне бригаде. Био је тешко рањен у селу Аљиновићима, код Пријепоља, па је био упућен у Италију на лечење. Након повратка, децембра 1944. године је у чину поручника постао командант батаљона Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ) у ослобођеном Чачку. До краја рата је био на дужности заменика команданта војног подручја за Чачак.^[1]

Након ослобођења Југославије, наставио је професионалну војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Најпре је у чину капетана радио у војном округу, на регрутним пословима и инвалидским питањима. Извесно време у току 1947. године је радио као шеф Првог одсека у Војном округу у Крагујевцу, а затим је од 1948. до 1950. године радио у персоналном одсеку Војног округа у Београду. У овом периоду је био и члан партијског комитета Војног округа.^[1]

Од 1950. до 1951. године је био начелник Војног округа у Косјерићу, када је унапређен у чин мајора. У том периоду је био и члан партијског комитета Војног округа у Титовом Ужицу и члан Среског комитета КПЈ у Косјерићу. У току 1952. године је био начелник Војног одсека у Тополи и истовремено члан Среског комитета КПЈ. Током школске 1954/1955. године био је на школовању у Официрској школи ЈНА у Сарајеву. Пензионисан је 1956. године у чину мајора ЈНА.^[1]

Умро је 26. фебруара 1975. у Крагујевцу, где је и сахрањен.^[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.^[1]

Његова спомен-биста налази се у спомен-парку Брдо Мира у Горњем Милановцу.

• Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.