Рођен је 23. фебруара 1917. у селу Бело Поље, код Горњег Милановца. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Основну школу завршио је у родном селу, а шест разреда гимназије у Горњем Милановцу. Због лоших материјалног стања, напустио је гимназију и отишао у Подофицирску школу.[1]
Била му је поверена једна од првих већих диверзија у таковском крају. Предводио је групу бораца Таковске партизанске чете која је 7. августа 1941. запалила војни сењак у кругу касарне у Горњем Милановцу, у којој су се налазили припадници немачког Вермахта. Приликом формирања Таковског батаљона Чачанског партизанског одреда, Радисав је био именован за командира Треће чете у овом батаљону.[1]
Када су четници Драже Михаиловића, 8. новембра 1941, напали партизане у Горњем Милановцу и заробили око 300 партизана, Радисав је успео да са својом четом изврши пробој из блокаде и спасе борце своје чете заробљавања. Неколико дана касније учествовао је са својом летом у борбама против четника у селу Велереч, након чега су се поражени четници повукли према Равној гори. Почетком новембра 1941. тешко је рањен, након чега је боравио у партизанској болници у Чачку.[2]
На дан формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. у Чајничу, одређен је за заменика команданта Другог чачанског батаљона. У борбама које је водила Друга пролетерска бригада више пута је рањаван — приликом напада на четничко упориште Борике, марта 1942; приликом напада на Купрес, августа 1942. и др. Након оздрављења новембра 1942. постао је члан Штаба Друге пролетерске бригаде, где је руководио обавештајном службом ове јединице.[3]
Погинуо је 9. септембра 1943. у сукобу са четницима у Фочи, где је по специјалном задатку боравио у једној кући, али је откривен и нападнут од четника.[3]
Године 1972. испред основне школе у Горњем Милановцу, постављена је његова спомен-биста, рад вајара Живорада Максимовића.[4] Биста је 2002. заједно са другим бистама народних хероја таковског краја пренета у Спомен-парк „Брдо мира”, али је касније украдена.
