Стипендија Владе Краљевине Шпаније (2002–2004) Признање „Summa cum laude” (2010) Награда „Капетан Миша Анастасијевић” (2018) Признање Министарства спољних послова Републике Перу (2020, 2022)
Маја Т. Искјердо је рођена у Београду, од мајке Перуанке Силвије Искјердо (шп.Silvia Izquierdo) и оца Србина Тиосава Тодоровића. Са мајчине стране, пореклом је из амазонског племена Ашанинка.[5] Оба родитеља су јој научни радници. Њен деда је био Гиљермо Искјердо Риос (шп.Guillermo Izquierdo Ríos), а деда-стриц Франсиско Искјердо Риос (шп.Francisco Izquierdo Ríos), познати и признати перуански преповедачи XX века, који су имали велики утицај на њен образовни и стваралачки пут.
Маја Т. Искјердо је одрасла на темељу мешавине српског и перуанског културног мозаика, проводећи време и у Србији и у Перуу и истовремено слушајући приче из словенске митологије и трезора амазонских легенди. Велики део детињства провела је пак у региону Сан Мартин, у срцу Амазонске прашуме. Тако се је сусрела са богатом духовношћу тамошњих народа и значају који предају прецима, природи и лечењу ентеогеним биљкама.[2][6]
Од своје дванаесте године бави се сликарством и вајарством, што јој је и даље хоби. На њеним сликама и скулптурама доминирају андско-амазонски мотиви.[7]
Маја Т. Искјердо је била део истраживачког тима Папског католичког универзитета у Перуу (енгл.Pontificia Universidad Católica del Perú) и проучавала је амазонску антропологију, надограђујући знање о традиционалној медицини народа Ашанинка, стечено у млађим данима у Амазонској прашуми. То јој је била увертира за студије клиничке психологије у Београду и истраживања трансперсоналне психологије у Барселони.
Од 2016. године је редовни професор на Факултету за градитељски менаџмент Универзитета Унион – Никола Тесла,[9] а раније је била доцент и ванредни професор на Факултету за уметност и дизајн Мегатренд универзитета.[10]
Аутор је многих стручних и научних радова и публицистичких чланака,[11][12] али и блога „Екологија и пејзажна архитектура”. Учесник је бројних пројеката и гостујући предавач у земљи и иностранству.
Европски је представник Пејзажних архитеката без граница (енгл.Landscape Architects Without Borders), групе у оквиру Међународне федерације пејзажних архитеката (енгл.International Federation of Landscape Architects), чији је циљ обезбеђивање здравог и пријатног окружења насупрот кризним ситуацијама као што су природне непогоде, миграције, ратови...[13]
Члан је Инжењерске коморе Србије и Удружења пејзажних архитеката Србије и сродних професионалних организација у свету.
Кооснивач је и председник Удружења српско-перуанског пријатељства, регистрованог и у Србији и у Перуу, чија је мисија културна размена између две земље.
Била је удата за српског и францускогсликара и вајараМилоша Шобајића, који се сматра једним од најзнаменитијих домаћих и европских уметника.[14] Шобајић је своју аутобиографију „Мојих девет живота” (Vukotić media, 2021) посветио управо њој,[15] а заједно су радили на краткометражном филму „Загубљени списи Марије Магдалене” (2016) и написали драму „Вецин циркус” (Центар за културу „Зоран Радмиловић”, Народно позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић”, 2021). Она је и коауторка текстова каталога Шобајићевих изложби „Бежање и гушење” (Нови Сад, 2018) и „Сублимације” (Београд, 2022). Такође је и кооснивач је председник Удружења „Милош Шобајић”, које служи за промоцију уметникове заоставштине, организовање изложби и сл.[4][16][17][18][19][20]
Живи и ради на релацији Србија–Перу.
Награде и признања
Стипендија Владе Краљевине Шпаније за постдипломске студије у области архитектуре и пејзажне архитектуре (2002–2004)
Признање „Summa cum laude” шпанског Универзитета Ла Лагуна за постигнут успех током одбране Дипломе о напредним студијама (DEA) (2010)
Признање Министарства спољних послова Републике Перу за хуманитарни рад и помоћ перуанској заједници у Републици Србији током пандемије ковида 19 (2020)
Признање Министарства спољних послова Републике Перу за допринос у ширењу знања о перуанској култури (2022)
