Словенска митологија је скуп митолошких представа словенских народа. Заправо словенски митолошки наративу нису преживјели: религиозно-митолошка цјеловитост Словена уништена је током периода њихове христијанизације. Виша митологија старих Словена позната је дјелимично. Више информација је доступно о нижој митологији.^[1]

Словенска митологија постала је предмет научног истраживања од друге половине 18. вијека, појавом дијела Михаила Попова „Опис древне словенске паганске басне” (рус. Описание древнего славянского языческого баснословия; 1768) и Михаила Чулкова „Алфабет руског сујевјерја…” (рус. Абевега русских суеверий…; 1786). Почетком 19. вијека појавиле су се студије Григорија Глинке „Древна религија Словена” (рус. Древняя религия славян; 1804) и Андреја Кајсарова „Словенска и руска митологија” (рус. Славянская и российская мифология; 1810).

У 19. вијеку проучавање словенске митологија добија нови замах појавом збирке „Словенски вјесник” (рус. Славянский вестник; 1866), која је објављена под уредништвом Алексеја Хованског, а у којој су своје чланке о овом питању објавили Дмитриј Шепинг, Александар Атанасјев, Александар Потебња, Николај Карејев, Федор Буслајев и други. У часопису „Филолошке биљешке” (рус. Филологические записки) 1884. објављен је чланак Луја Лежеа „Кратка скица словенске митологије” (рус. Краткий очерк славянской мифологии), који садржи детаљан библиографски приказ савремених публикација на ову тему, а 1907. у збирци је објављен превод његове „Словенске митологије”.^[2]

У 20. вијеку јавиле су се студије Лубора Нидерлеа „Словенске старине”, Дмитрија Зеленина „Есеји о руској митологији”, Евгенија Аничкова „Словенство и древна Рус”, Владимира Попа „Морфологија бајке” и „Историјски коријени бајке”, „Истраживања у области словенских старина” Вјачеслава Иванова и Владимира Топорова и „Паганизам старих Словена” Бориса Рибакова.

Постоје различити правци у проучавању словенске митологије, укључујући митолошке, историјске и семиотичке школе.

Митолошка школа (Александар Потебња, Александар Атанасјев, Федор Буслајев и др.) објашњава садржај мита обожењем небеских тијела и појава које се међусобно боре (Сунце, Мјесец, звијезде) или атмосферских појава (олуја, гром и др.). По мишљењу Сегеја Токарева, представници ове школе ослањали су се углавном на нагађања, као и на податке индоевропских студија, што им је сузило видике.^[3]

У оквиру историјске школе (Всеволод Милер, Николај Тихонравов, Сергеј Азбелев и др.^[4]) иза сваке књижевне или народне приче виде се историјске или археолошке стварности. Познати представник ове школе био је академик Борис Рибаков, који је кроз своја дјела створио реконструкцију словенске старе вјере и митологије, спајајући поједине елементе словенског фолклора из неолитског доба. Главом пантеона и демијургом сматрао је бога Рода, биће које се помиње у древним руским књижевним изворима.^[5] Извјестан број других научника не слаже се са Рибаковим концептом, према којем он не одговара у потпуности изворима и углавном је хипотетичан. Рибакове идеје нису добиле подршку у савременој научној заједници.^{[6][7][8][9][10]}

Семиотичка школа културу посматра као систем који се састоји од „бинарних опозиција” и који садржи „универзални код”. Током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека семиотички приступ је стекао славу проучавањем словенске митологије који су развили лингвисти Владимир Топоров и Вјачеслав Иванов, чији је један од главних праваца истраживања био реконструкција археотипова.^[11] Конкретно, створили су теорију основног мита, комбинујући стару митолошку школу, индоевропску и структурализам (са својим обједињеним и једноставним менталним схемама у средишту сложених митолошких система). „Основни мит” је реконструисан као заплет борбе змија, противљења, супротстављања два антагонизма — антропоморфног божанства Громовника и његовог противника хтонске Змије. Сви остали корелирају с том опозицијом — свјетлост—тама, горе—доле итд. У словенској митологији Перун и Велес се сматрају тим антагонистима. Неки истраживачи вјерују да ова теорија не одговара у потпуности изворима, нарочито јер се из извора не зна ништа о односу Перуна и Велеса. Поред тога, није јасно зашто би управо овај мит требало сматрати основним.^[6] Лингвиста и фолклориста Никита Толстој писао је о „тровјерју” (синтези старе словенске вјере, древне вјере и хришћанства) и присуству у старој словенској вјери примитивних идеја о једном Богу.^[12]

У недостатку словенских митолошких наратива, могуће је само реконструисати основне елементе словенске митологије на основу секундарних писаних, фолклорних и материјалних извора. Основни извор информација о ранословенској митлогији су средњовјековне хронике, анали које су спољни посматрачи писали на њемачком или латинском (митологија балтичких Словена) и словенски аутори (митологија пољских и чешких племена), учења против старе словенске вјере и љетописи (митологија источних Словена). Драгоцјени подаци садржани су у дјелима византијских писаца и у географским списима средњовјековних арапских и европских аутора. Описани скуп елемената словенске митологије могао би се реализовати у различитим врстама наративна — еповима, бајкама, бајалицама, појединачним изрекама везаним за предзнаке, клетвама итд. Стога каснији фолклорни и етнографски и лингвистички подаци садрже обиман материјал за реконструкцију (појединачни мотиви, митолошки ликови и предмети). Сви наведени подаци углавном се односе на ере које су пратиле прасловенску и садрже само изоловане фрагменте заједничке свесловенске митологије. Хронолошки се археолошки подаци о ритуалима, светилиштима (храмови балтичких Словена у Аркони, Перин код Новгорода итд.), појединачни прикази (Збручки стуб и др.). Посебан извор је упоредно историјско поређење с другим индоевропским митолошким системима, прије свега са митологијом балтичких племена, која је посебно архаична. Ово поређење нам омогућава да идентификујемо индоевропско поријекло словенске митологије и низ њених ликова са њиховим именима и атрибутима. Индоевропске паралеле омогућавају раздвајање архаичних елемената од каснијих иновација, утицаја иранске, германске и других митологија, а касније и хришћанства.^[1]

Прво се примјењују писани извори. Текстови византијски аутора од 6. до 10. вијека: Прокопије Цезарејски, Теофилакт Симоката, Константин VII Порфирогенит, Лав Ђакон и др. Западноевропски аутори од 9. до 13. вијека: Баварски географ, Титмар Мерсебуршки, Хелмолд из Босауа, Саксо Граматик и др. Арапски аутори од 9. до 13. вијека: Масуди, Ибн Фадлан, Ибн Руста и др. У скандинавским сагама из 13. вијека, у поетским и прозним едама, постоје подаци који се могу користити за реконструкцију старе словенске вјере. Староруски, западнословенски („Чешка хроника” Козме Пражског) и јужнословенски извори од 11. до 15. вијека: љетописи, учења и опомене против незнабожаца (Кирил Туровски, Кирик Новгородец и др.) и умеци у преведеној литератури, укључујући апокрифе. Посебно мјесто заузима „Слово о Игоровом походу”, који је одражавао значајан слој митове старе вјере које је споменуо насљедник и носилац културе старе вјере — непознати текстописац. Сви ови текстови не садрже никакве холистичке изјаве о митологији или одвојене митове. У сваком случају, треба имати на уму да ово није излагање самих митова, већ препричавање њиховог разумијевања од стране савременика-иновјераца.

Друго, писани извори од 15. до 17. вијека и фолклорни извори од 18. до 20. вијека, који су мање блиски старој словенској вјери, али садрже бројне податке из ранијих извора који до нас нису дошли, као и обреде, детаљне записе о легендама, бајкама, еповима, клетвама, бајличкама и бјаваљшцинама, пословицама и пророчанствима, према којима је могуће реконструисати древне митове. Од посебног значаја су подаци пољских, чешких и њемачких аутора и историчара који су записали локалне легенде западних Словена, који су сачували податке староруских извора. У Русији су од 16. до 17. вијека неке информације забиљежиле западне дипломате, војна лица и путници (Зигмунд фон Херберштајн, Адам Олеаријус и др.). Међу фолклорним радњама о старој словенској вјери обично се убрајају Свјатогор, Михајло Потик, Волга Свјатославич, Микула Сељанинович; бајке о Кошћеју, Змају Огњеном, Баби Јаги и др. Обреди као што су вођење козе, тјерање змија, клање илинског бика, смрт крава, спаљивање стоке, увијање браде (Велес, Никола и Илија), призивање кише, ђурђевски и купалски празници, омогућавају повратак многих митолошких мотива и успостављање везе митова с обредима, у којима се ови мотиви такође остварују.^[1] Потешкоће у тумачењу ових извора лежи у чињеници да се каснији слојеви, измишљотине аутора, приповједача, прикупљача фолклора, преклапају са древним идејама. Међу ауторитативним истраживачима фолклора убрајају се Иван Сахаров, Александар Атанасјев, Дмитриј Зеленин, Владимир Проп и др. Иако су ови извори врло контроверзни, није увијек јасно што је насљеђе народног хришћанства, а шта је „паганизам”. Александар Панченко, критикујући изградњу архаичних реконструција одвојених од стварности, пише:^[13]

…немамо толико метода за одређивање древности одређених појмова масовне (нарочито усмене) културе. „Архаизам” многих културних облика које су проучавали руски етнолози и фолклористи је научна илузија. Оно што се сматрало „насљеђем паганизма”, често се показало релативно касним феноменима који је настао у контексту хришћанске културе… Мислим да је потрага за архаизмом још један начин конструисања „туђина” — овог „нејасног објекта жеље” колонијалне антропологије.

Поузданији, али и теже читљиви археолошки извори: подаци са ископавања мјеста култа, пронађени идоли, обредни предмети, украси, пагански знакови, натписи који помињу паганске богове или пагане, остаци приношених жртава и обредних радњи. Проучавању пагански стари значајан допринос дали су Лубор Нидерле, Александар Љавдански, Виљо Мансика, Валентин Седов, Петар Третјаков, Борис Рибаков, Ион Винокур, Петар Толочко, Денис Козак, Јарослав Боровски, Борис Тимошцук, Ирина Русанова, Никита Толстој, Лев Клејн и др.

Важни су лингвистички подаци, упоредних религијских студија и проучавање митолошких заплета других народа. Поред свјетског ауторитета у овој области Џејмс Џорџ Фрејзер, могу се поменути и Сергеј Токарев, Владимир Топоров и Вјачеслав Иванов.

Словенска митологија је настала током дужег периода у поступку одвајања старих Словена од индоевропске заједнице народа 2—1. миленију прије н. е. и у интеракцији са митологијом и религијом сусједних народа. Стога, наравно, у словенској митологији постоји значајан индоевропски слој. Претпоставља се да укључе вид бога олује и борбене дружине (Перун), бога стоке и подземног свијета (Велес), елементе оличја близаначких божанстава (Јарило и Јарилиха, Иван да Марија) и божанство небеског оца (Стрибор). Индоевропског поријекла су Мајка земља, богиња ткања и предања (Мокош) повезана с њом, соларно божанство (Дажбог) и неколико других.^[14]

Вјеровања Словена и Балта веома су блиска и слична. То се односи на божанства као што су Перун (Перкунас), Велес (Велњас) и врло могуће на друга. Много тога је заједнично са германо-скандинавском митологијом: мотив свјетског дрвета, присуство змајева итд.

Како су се Словени досељавали са прасловенске територије, дошло је до диференцијације словенске митологије и изолације локалних варијанти, које су дуго задржале главне карактеристике заједничке словенске митологије. Таква је митологија балтичких Словена (западнословенска племена сјеверног дијела међуријечја Елбе и Одре) и источних Словена. Претпоставља се да су постојале и друге варијанте (посебно јужнословенска на Балкану и западнословенска у пољско-чешко-моравској области), али сачувано је мало података о њима.

Касне прасловенске митолошке представе из доба раних државних формација најпотпуније представљају источнословенска митологија и митологија балтичких Словена.

О ставовима старих Словена о стварању и структури околног свијета мало се зна због практичног одсуства писаних извора. Према томе, нека представа о овом дијелу погледа на свијет старих Словена може се добити само из посредних извора — археологија, етнографија, посредне информације из писаних извора.

Многи истраживачи повезују се с различитим аспектима рељефних слика словенског модела свијета на Збручком стубу, каменој статуи пронађеној на територији Тернопољске области у Украјини. Три нивоа, на која су рељефи подијељени, сматрају се сликом тродјелне подјеле свијета, четири лица статуе повезана су са странама свијета или годишњим добима.^[15] Историчар Владимир Петрухин указује да Збручки стуб одражава словенски пантеон и словенски просторни модел свијета, његове слике персонификују највише мушке и женске богове горњег (небеског) свијета, духове и људе средњег (земаљског) свијета и хтонска бића подземног свијета која подржавају земљу. Збручки стуб може бити оличје антропоцентричног модела свијета Словена из раног средњег вијека. Његови претходници научници сматрали су га „антском” зооантропоморфном фибулом с аксијалном антропоморфном фигуром, која би могла симболизовати свјетски стуб или свјетско дрво. Лична одјећа, почев од античког доба, оличавала је „космички” поредак и одражавала карактер средњовјековне представе о човјеку као „микрокосмосу”.^[16]

Фрагментарни подаци о погледу на свијет старих Словена могу се добити из староруске књижевности. Конкретно, „Учење” Владимира Мономаха помиње ириј — далеку јужно земљу у коју птице одлијећу током зиме. Уз помоћ етнографски материјала може се сазнати да је ириј у народном сјећању касније поистовјећен с рајем и персонификовао је „земљу блажених”, други свијет.

Неке податке о погледима Словена даје староруска заклетва из споразума Русије с Византијом, а чији текст се налази у саставу „Повијести минулих љета”:^[17]

А ако не испунимо горе наведено… онда будимо жути, попут овог злата.

Ова заклетва се објашњава чињеницом да су упокојени Словени по правилу изгледали жуто, па стога у овом случају ријечи „будемо жути” имају непосредно значење „будемо мртви”. Везано за то, треба напоменути да су подземље или тридесето царство често представљени златном бојом у руским бајкама, као и становници другог свијета.^[18] Ова митологема се вјероватно налази код других индоевропских народа (нпр. Одинова платна палата).

Коначно, према неким истраживачима, неки подаци о погледима старих Словена о Универзуму могу се добити из епа „Слова о Игоровом походу” из 12. вијека. Овај одломак привлачи посебно пажњу:^[19]

вјешта пјевца старога Бојана, који знаде вјешто укитити, час се дрвљем и тамо и амо, час се зорно мрким вуком вући, сада лећет небу под облаке и ка оро парати га крилом.

Неки истраживачи у овом одломку проналазе тродјелну подјелу свијета (небо—ваздух—земља) и архетипску слику свјетског дрвета. У овом случају се испоставља да је Бојан, попут древних германских складова, путовао дуж свјетског дрвета, повезујући тако свијетове и примајући божанско знање и инспирацију из горњег свијета.^[20] Поред тога, концепт свјетског дрвета сачувао се и у каснијој традиционалној култури словенских народа — у бајкама, заклетвама, приказима предања итд. Нпр. у почетном дијелу заклетве говорник себе локализује у средишту светог свијета:

На мору-Океану, на острву Бујане налази се храст Карколист, на том храсту сиједи соко, под тим храстом змија…

Ово може одражавати како су Словени (у овом случају Руси) замишљали свемир: у средишту свјетског океана налази се острво (Бујан), на којем у центру свијета, лежи камен (Алатир) или свјетско дрво (по правилу, храст). На овом дрвету, као што се види из заклетве, сједи птица, а испод дрвета је змија.^[21] Ова слика је врло слична германско-скандинавској и оној која је представљена у „Слову о Игоровом походу”.

Свјетско дрво, као и код многих других народа, било је универзална слика која је синтетизовала све митолошке нивое. У овој функцији у словенским фолклорним текстовима обично се појављују ириј, рајско дрво, бреза, јавор, храст, бор, јасен, јабука. Различите животиње су ограничене на три главна дијела свјетског дрвета. До грана и врхова — птице (соко, славуј, птице митолошког карактера, див и др.), такође и Сунце и Мјесец. Код дебла пчеле, до коријена хтонске животиње (змије, дабар и др.). Дрво се у цјелини може упоредити са особом, нарочито са женом: познати су прикази дрвета или жене између два коњаника, птица и сличних композиција сјеверноруског веза. Помоћу свјетског дрвета, моделује се трострука вертикална структура свијета, три царства: небо, земља и подземље, четворна хоризонтална структура (сјевер, запад, југ, исток, одговарајућа четири вјетра), живот и смрт (зелено, цвјетност дрвета и суво дрво, дрво у календарским обредима) и др.

Свјет је описан систем основних смислених бинарних опозиција, бинарних опозиција које су одредиле његове просторне, временске, друштвене и друге карактеристике. Супротност погодно—непогодно за колектив се понекад исказивала у ликовима који посједују позитивне или негативне особине, ули у персонификованим члановима опозиције: срећа — несрећа.

Човјек је у корелацији са свим нивоима митологије, посебно у ритуалима (нпр. полазник). Прасловенски концепт душе, духа разликовао је особу од других створења, укључујући животиње, и имао је индоевропско поријекло.^[1]

Подаци о саставу прасловенских богова највишег нивоа веома су ограничени, јер су их послије христијанизације замијениле слике хришћанске религије и митологије. Постоји разлог за вјеровање да су словенски богови у предхришћанско доба већ чинили пантеон.

Највиши ниво словенске митологије карактерише најопштија врста функција божанстава (ритуално-правна, војна, економско-природна), њихова повезаност са званичним култом — све до раних државних пантеона.

Поред Перуна и Велеса, могла би обухватити и она божанства чија су имена позната бар у двије различите словенске традиције. Ови богови укључујући старословенског Сварога (у односу на ватру — Сварожић, тј. Сваровог син), Zuarasiz код балтичких Словена (нпр. чешки и словачки raroz и румунски sfarog, сугеришући јужнословенски облик овог имена). Други примјер је староруски Дажбог и јужнословенски Дабог (у српском фолклору). Ситуације је сложенија са именима типа староруских Јарило и Јаровита (лат. Gerovitus) код балтичких Словена, будући да су ова имена заснована на старим епитетима одговарајућих божанстава. Епитети слични имену, корелирали су и са боговима прасловенског пантеона: нпр. Мајка земља и друга женска божанства.

Нижи ниво могао би укључивати божанства повезана са економским циклусима и сезонским обредима, као и богове који су оличавали интегритет малих затворених колектива. Вјероватно је већина женских божанстава која су имала блиске везе с колективом (Мокош и др.), понекад мање антропоморфна од божанстава највишег нивоа, припадала овом нивоу.

Елементи сљедећег нивоа имали су најапстрактније функције и, вјероватно, понекад су могли бити персонификације чланова главних супротности: Срећа, Лихо, Правда, Кривда, Смрт или специјализоване функције, нпр. Суд. Уобичајени словенски концепт „бога” повезан је с ознаком среће, нпр. богат (имати бога, среће) — убог (немати среће, бога), укр. небог — несрећник, просјак. Ријеч „бог” била је саставни дио имена различитих божанстава — Дажбог, Црнобог и др. Словенски подаци и докази других архаичних индоевропских митологија омогућавају нам да у тим именима видимо одраз древног слоја митолошких представа Прасловена. Многи од ових ликова појављују се у причама из бајке.

• Studia Mythologica Slavica, journal of the Institute of Slovenian Ethnology.
• Stará vieronauka slovenská : Vek 1:kniha 1. [1. vyd.] Pešť: Minerva, 1871. 122 p. - available online at ULB's Digital Library