Манастир Студеница је мушки манастир српске православне цркве. Основао га је 1186. године српски жупан Стефан Немања.[1] Године 1206. на место игумана долази принц Растко — у монаштву први архиепископ српски, Свети Сава — и под његовим старатељством Студеница постаје културно, уметничко, болничко и духовно средиште српске државе.
Манастирска црква Успења Пресвете Богородице налази се 12 километра од ушћа Студенице у реку Ибар, Светска баштина (Унеско) од 1986. године. Задужбина великог жупана Стефана Немање, која је изграђена око 1186. године. Градили су је најбољи мајстори каменоресци из српских приморских земаља, односно са југоисточне јадранске обале док су фреске осликали најбољи грчки мајстори око 1208. године.
Када су радови заокружени у пролеће 1196. године, Стефан Немања је сазвао државни сабор, на коме је препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину.[9] Велики жупан је 1198. године отишао у своју другу задужбину, манастир Хиландар, где је примио монашки постриг и узео име Симеон. Ту је и умро 1199. године.[7] За то време о Студеници се бринуо краљ Стефан.
Студенички типик (1208), детаљ
Немањин трећи син, Сава Немањић, пренео је 1207. године мошти свога оца из Хиландара у Студеницу, где су положене у већ припремљену гробницу. Свети Сава је над очевим моштима измирио своју завађену браћу, Стефана и Вукана Немањића. Под његовим старатељством, Студеница је постала политички, културни, медицински и духовни центар средњовековне Србије. Он је управо ту написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У њему пише да је игуман Студенице по старешинству изнад игумана свих других манастира и да владар нема власт над манастиром, већ је ту само како би братство заштитио од напада непријатеља.[10] Овим су ударени темељи аутокефалности будуће Српске православне цркве.[10] У другом делу, Житије Светог Симеона, оставио је изворе о духовном и монашком животу у његовом времену. Заједничким улагањима Стефан и Вукан довели су почетком 13. века најбоље грчке сликаре, који су завршили живопис Богородичине цркве око 1207. године. Круна тих радова била је већ тада монументална фреска Распеће Христово, која се наметнула као једно од највећих достигнућа у средњовековној уметности Европе.[7] Две године касније Богородичина црква била је у потпуности завршена, у целости осликана фрескама које су је чиниле једним од најлепших храмова на свету.[7] Свети Сава је средином друге деценије 13. века отишао из Студенице. Исте године, како бележе летописи, из Симеоновог саркофага почело је да тече лековито миро, уз које се бележе још и исцељења и друга чуда, па Стефан Немања постаје Симеон Мироточиви.
Припрата Богородичине цркве је задужбина краља Радослава, која је саграђена око 1230. године.
Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.
Време Турака
Од пада последње српске средњовековне државе1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.
У манастиру се налази плаштаница Антонија Ираклијског из 14. века.[11]
Уз јужни портал Богородичне цркве у Студеници налази се најстарији српски часовник, у питању је сунчаник код кога сенка уместо на бројке пада на слова.[12]
Модерно доба
Почетком 19. века Студеница је била разорена и опустошена, али тада постепено почиње и њена реконструкција. Најпре је, за време владавине кнеза Милоша, била ограђена, да би кнез затим 1839. године подигао један конак,[6] а краљ Петар и други, 1912 године.[8] Међутим, до праве обнове манастира долази и са обновљеним интересовањем научне јавности првом половином 19. века, чему су првенствено допринели истраживачки радови Феликса Каница, и касније Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића,[13] члановима Српског ученог друштва.[6] Обављена су прва снимања Богородичине цркве и репродукције храмовне мермерне пластике.[6][14]
Манастир је током четврте деценије 20. века, непосредно пред рат, поново био осиромашен и запуштен.[15] За време архимандрита Виктора (Гиздавића), У близини је 1938. подигнута чесма и засађен орашар од 500 стабала и мешовити воћњак од 1.000, радило се на оправци приступног пута.[16][17]
Друго раздобље у обнови манастира почело је после Другог светског рата, када држава преузима на себе активније старање о културном наслеђу.[18] У време управе игумана Алексија (Јовановића), 1949. године основана је Служба за заштиту споменика, на чију иницијативу су започета поновна истраживања око манастира.[18][19] Према Поповићу, она заправо ни нису била права археолошка истраживања, колико конзерваторски радови.[18] Између 1952. и 1956. године реконструсина је средњовековна студеничка Трпезарија, обновљени су конаци и залечена је камена пластика главне цркве.[18] Поводом 800 година манастира, 1986. године су о Студеници објављене две монографије, два зборника радова, а 1988. и каталог изложбе Благо манастира Студеница.[20]
Црква посвећена Богородичиним родитељима Светом Јоакиму и Ани, задужбина је краља Милутина подигнута око 1314. године.
Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романички и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.
Северозападно од Богородичине цркве је црква Светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314, у облику сажетог крста с октогоналном куполом. Изграђена је од камена и туфа, а фасаде су обложене гипсом.
Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, изнутра осликана у 12. или почетком 13. века. Између цркве Никољаче и Краљеве цркве налазе се темељи цркве посвећене Светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти фресака. Остаци фресака, који приказују родословно стабло Немањића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате.
Северно од трпезарије су конаци из 18. века. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцености из ризнице Студенице,[22] иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама.
Археолошким истраживањима 2012. године откривене су остаци још две цркве из 13. века,[23] а део објављених налаза откривен је раније.[24][25]
Вишегодишњи процес обнављања старих фресака у Студеници успешно се спроводи током 21. века.[26]
Манастирска ризница
Археолошка истраживања
Арехолошка истраживања око Студенице могла би се поделити у неколико етапа.[18] Нажалост, ископавања су често вршена без присуства археолога, па чак и шездесетих година, када су у порти крај југоисточног дела бедема откривени остаци средњовековног здања, никаква стручна документација није направљена.[18] Конзерваторско−рестаураторски радови настављени су после земљотреса на Копаонику1979. године, када су у испитивањима коришћене сонде.[20]
Па чак и с тим у виду, ни на једном другом српском манастиру нису рађена толика систематска истраживања као што су на Студеници. Њима је откривено да је манастир грађен плански, тј. да је Стефан Немања ангажовао тим мајстора да најпре осмисле, па затим изграде манастир.[8] О богатству манастира и животном стандарду вишем од народног, сведочили су остаци пронађених крчага, буклија, врчева, декорисаних здела и пехара, али и стакла из Мурана.[8] Доказано је да су монаси јели раж и пшеницу, и од њих правили хлеб и кашу. Кромпир и парадајз нису имали, али су зато имали баштенску репу, која је чак осликана и на фрескама. Од меса су јели углавном овчетину и јаретину, а од рибе дунавску моруну, рибу из околних поточића, али и рибу из студеничких метоха на Скадарском језеру.[8]
На основу истих истраживања претпоставља се да је у најсрећније време у манастиру живело око 60 монаха, али се то више не може поуздано утврдити, будући да су на старим изграђени нови конаци. Иста мистерија обавијена је и око владарске резиденције, од које је само сачуван њен приземни део.[8]
_3.JPG)
.jpg)
