PROFILPELAJAR.COM

Карло IV Луксембуршки
Карло IV Луксембуршки
	XI чешки краљ - Карло IV на фрески из Келна
Лични подаци
Датум рођења	16. мај 1316.
Место рођења	Праг, Чешка Краљевина, данас Чешка Република
Датум смрти	29. новембар 1378. (62 год.)
Место смрти	Праг, Чешка Краљевина, данас Чешка Република
Породица
Супружник	Blanche of Valois, Ана од Баварске, Ана Свидницка, Елизабета Померанијска
Потомство	Катарина од Чешке, Елизабета од Чешке, Вацлав IV, Ана од Чешке, Жигмунд Луксембуршки, John of Görlitz, Маргарета од Чешке, бурггрофица Нирнберга, Маргарета од Чешке, краљица Угарске
Родитељи	Јован Слепи; Елизабета од Чешке
Династија	Луксембурзи
цар Светог римског царства
Претходник	Лудвиг IV, цар Светог римског царства
Наследник	Жигмунд Луксембуршки

Карло IV, цар Светог римског царства или Карло IV Луксембуршки (чеш. Karel IV. Lucemburský, 1316 — 1378) је био: краљ Чешке (1346—1378 - као Карло I, био XI краљ Чешке), краљ (1347—1355) и цар Светог римског царства (1355—1378), краљ Ломбардије (1355), краљ Италије (1355), краљ Бургундије (1365) и гроф Луксембурга (1346 – 1353).^[1]

Припада династији Луксембург. Рођен је као Вацлав,^[2] а касније је одабрао име Карло. Он је био је члан династије Луксембурга са очеве стране и чешке династије Пшемисловића са мајчине стране. Он је наглашавао мајчину лозу због свог афинитета према чешкој страни свог наслеђа, а такође и због тога што су његови директни преци у линији Пшемисловића укључивали два свеца.^[3]^[4]

Младост

Син је краља Чешке и грофа Луксембурга Јована Луксембуршког и Елишке Пшемисловне, последње чешке владарке из једине чешке аутохтоне владарске породице Пшемисловића. Родио се у Прагу, а образовао у Паризу, где га је отац послао (код своје сестре Марије Луксембуршке) након што га је после несугласица које је имао са његовом мајком одвојио од ње. 1323. године је миропомазан и тада је изабрао име Карло - по своме течи Карлу IV Лепом - краљу Француске). Истом приликом се и оженио Бланком од Валоа (Blanche of Valois),(не рођеном) сестром Карла IV Лепог.

У Паризу је стекао широко образовање. Будући цар је знао немачки, француски, латински и италијански, док је чешки поново научио тек по свом повратку 1333. године. Његов учитељ био је Пјер д Росјер (Pierre de Rosieres) (касније папа Климент VI). Током 1330–1331. је боравио у Луксембурку а између 1331–1333. био је заступник свога оца у северној Италији.

Краљ

У јесен 1333. се по жељи племства вратио у Чешку и почео је да управља очевим краљевством за време његове одсутности. Током 1334. постаје маркгроф Моравске.

Још током живота Лудвига IV Баварског, уз помоћ папе Климента VI биран је за краља Светог римског царства (11. јула 1346) да би био крунисан у Бону 26. новембра 1346. Цена за то је била порицање папе у Авињону. Претходно је папа прашку бискупио повисио на архибискупију, а почела је и изградња катедрале светог Вита (21. новембра 1344). Након смрти свог оца, 26. августа 1346, Карло је наследио титулу краља Чешке и грофа Луксембурга. Крунисан је 2. септембра 1347. заједно са својом женом Бланком. За ту прилику дао је да се изради Круна светог Вацлава и уопште се у својој владавини трудио да настави славну традицију чешког краљевског рода Пшемисловаца, чије је по мајци био потомак. После деценије неслагања успео је да смири ривалитет изеђу краља и племства у Чешкој.

Цар

Када је 11. октобра 1347. нагло умро Лудвиг IV Баварски, династија Вителсбах чини све да на престо Св. Римског царства доведе било кога другог краља, само не Луксембурге. Са Вителбаховима се помирио женећи се ћерком фалачког кнеза и дајући им обећање о Бранденбургу. Крунисан је 1355. као цар Светог римског царства. Од 1349. до смрти 1378. више нико није полагао право на његову позицију цара и краља.

Током своје владавине напушта идеал Светог римског царства као универзалне монархије. Грофовију Луксембург предаје 1353. свом брату Вацлаву (Луксембуршком).

Наводно је одржавао добре односе са српским царом Душаном, чији је савременик био.

Освајања

Карло је путем брака припојио Чешкој задње шлеско војводство Свиднице и Јавора, купио је Доњу Лужицу 1367. године а војном силом и куповином, задобио је Брадембург 1373. године.

Унутрашња политика

У самој Чешкој, Карло IV је постицао развој пољопривреде допремањем нових сорти воћа из Лорене и Бургундије, градио нове рибњаке и надгледао развој шума. Лично је водио походе против пљачкашких група у краљевству, надгледао развој трговине и постицао развој градова. Током целе владавине посвећивао је пажњу успостављању реда и мира, напретку економије краљевства као и успостављању једног сређенијег и непристраснијег судства. Покушао је да донесе законик "Maiestas Carollina" са циљем да ојача краљевску власт, реформише кривично право, оконча приватне ратове као и злоупотребе на локалним судовима али је племство одбило тај законик на скупштини сталежа 1355. године. Карло је касније административним мерама увео у праксу неке од реформи из тог законика.

Оснива универзитет и потиче хуманисте

Највише је обраћао пажњу економском и интелектуалном развоју земаља Чешке круне.

Основао је 1348. Карлов универзитет у Прагу. Био је то први универзитет у Централној и Источној Европи. Универзитет је био први универзитет у царству, а основан је по узору на париски. После тога у року од две деценије оснивају се и универзитети у Кракову, Печуху и Бечу.

Охрабривао је ране хуманисте. Познато је да се дописивао са Петрарком, који је посећивао и Карлов двор у Прагу. Петрарка се са своје стране надао да ће убедити Карла да премести свој двор у Рим. Било је то време, када су папе преместиле своје седиште у Авињон.

Био је поносан на Праг, а у то доба цветали су уметност и архитектура Прага, највише захваљујући царевој ризници. Од познатих знаменитост завршио је:

Говорио је пет језика: латински, чешки, немачки, француски и италијански.

Златна була и раздобље мира у царству

Издао је 1356. Златну булу, која је прописивала процедуру избора краља. Пошто су мање важни кнежеви изостављени из процеса избора краља, смањује се и њихова верност царству. Велика заслуга Карла IV је раздобље мира, којим обезбеђује напредак, док у Европи траје дуги Стогодишњи рат. За разлику од претходних царева, само два пута је одлазио у Италију. Једном да се крунише и једном да помогне папи против миланске породице Висконти.

Његово француско образовање оставило је дубоки траг на Карлу IV. Његов отац Јован Луксембуршки, краљ Чешке, био је познат као франкофил и као мецена песника Гијома де Машоа. Јован Луксембуршки је погинуо у бици код Кресија 1346, борећи се на француској страни. Сестра Карла IV, Јитка Луксембуршка удала се за француског краља Јована II Доброг. На тај начин Карло IV Луксембуршки је био ујак француског краља Карла V Мудрог.

Аутобиографија Карла IV

Животопис римског цара Карла IV који је он сâм написао (лат. Karoli IV Imperatoris Romanorum vita ab eo ipso conscripta) је животна историја Карла IV која покрива његов живот од рођења до избора за немачког краља 1346. Карло IV је описао своје детињство које је углавном провео на двору француских краљева, своје младалачке године, женидбу и прве кораке на међународној политичкој сцени током прве половине четрнаестог века. Дело почиње Карловом поруком: „Наследницима који седе на мом двогубом простолу, спознај[те] двоструки живот света и одабери[те] онај бољи“.

Породично стабло

16. Хенрик V, гроф од Луксембурга

8. Хенрик VI, гроф од Луксембурга

17. Маргарета од Бара

4. Хајнрих VII, цар Светог римског царства

18. Baldwin of Avesnes

9. Beatrice d'Avesnes

19. Félicité de Coucy

2. Јован Слепи

20. Хенри III, војвода Брабанта

10. Јован I, војвода Брабанта

21. Аделаида од Бургундије

5. Маргарета од Брабанта

22. Ги од Дампјера

11. Маргарета од Фландрије

23. Matilda of Béthune

1. Карло IV, цар Светог римског царства

24. Вацлав I Пшемисл

12. Отакар II Пшемисл

25. Кунигунда од Хоенштауфена

6. Вацлав II Пшемисл

26. Ростислав Михаиловић

13. Кунигунда од Славоније

27. Ана Угарска

3. Елизабета од Чешке

28. Алберт IV, гроф Хабзбурга

14. Рудолф I Хабзбуршки

29. Heilwig of Kiburg

7. Јудита од Хабзбурга

30. Burchard III of Hohenberg

15. Gertrude of Hohenburg

31. Mechtild of Tübingen

Референце

^ Karl IV. In: Hans Herzfeld^[de] (1960): Geschichte in Gestalten (History in figures), vol. 2: F-K. Das Fischer Lexikon^[de] 38, Frankfurt 1963, p. 294
^ Kavka, František (1998). „Chapter 3: Politics and culture under Charles IV”. Ур.: Teich, Mikuláš. Bohemia in History. Cambridge University Press. стр. 60. ISBN 0-521-43155-7.
^ Mahoney, William. The history of the Czech Republic and Slovakia. Greenwood. стр. 50. ISBN 978-0313363054.
^ Agnew, Hugh. The Czechs and the lands of the Bohemian crown. Hoover Institution Press. стр. 32. ISBN 978-0817944926.

Литература

Boehm, Barbara Drake; Fajt, Jiri, ур. (2005). Prague: The Crown of Bohemia, 1347-1437. Yale University Press.
Dvornik, Francis (1962). The Slavs in European History and Civilization. Rutgers University Press.
Jaschke, Karl-Ulrich (1997). „From Famous Empresses to Unspectacular Queens”. Ур.: Duggan, Anne J. Queens and Queenship in Medieval Europe. The Boydell Press.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Charles IV. (Roman Emperor)”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 5 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 898.
Boehm, Barbara Drake (2005). Prague : the Crown of Bohemia, 1347-1437. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 1588391612.
Rosario, Iva (2000). Art and Propaganda: Charles IV of Bohemia, 1346-1378 (на језику: енглески). Boydell Press. ISBN 978-0-85115-787-0.
Fajt, Jiří; Hörsch, Markus (2016). Kaiser Karl IV., 1316-2016: erste Bayerisch-Tschechische Landesausstellung : Ausstellungskatalog (на језику: немачки). Národní galerie v Praze. ISBN 978-80-7035-613-5.
Nagy, Balázs (2. 10. 2001). Autobiography of Emperor Charles IV and his Legend of St Wenceslas (на језику: енглески). Central European University Press. стр. 177. ISBN 978-963-386-556-9. Приступљено 27. 6. 2022.
Seibt, Ferdinand (1978). Karl IV. [i.e. der Vierte]: ein Kaiser in Europa, 1346-1378 (на језику: немачки). Süddeutscher Verlag. ISBN 978-3-7991-6015-5. Приступљено 18. 6. 2022.
Moraw, Peter (1979). Kaiser Karl IV. im deutschen Spätmittelalter (на језику: немачки). Oldenbourg.
Vlček, Emanuel; Royt, Jan (1. 9. 2016). Physical and personality traits of Charles IV, Holy Roman Emperor and King of Bohemia: A medical-anthropological investigation (на језику: енглески). Charles University in Prague, Karolinum Press. ISBN 978-80-246-3377-0. Приступљено 18. 6. 2022.
Brady, Thomas A. Jr. (13. 7. 2009). German Histories in the Age of Reformations, 1400-1650 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88909-4. Приступљено 18. 6. 2022.
Karl IV. Kaiser von Gottes Gnaden : Kunst und Repräsentation des Hauses Luxemburg 1310-1437 ; [zur Ausstellung "Karl IV. - Kaiser von Gottes Gnaden. Kunst und Repräsentation unter den Luxemburgern 1347-1437" ... 16. Februar - 21. Mai 2006, Bildergalerie der Prager Burg ; The Metropolitan Museum of Art, New York, 19. September 2005-3. Januar 2006. München: Dt. Kunstverl. 2006. ISBN 978-3-422-06598-7.
Monnet, Pierre (2021). Karl IV. Der europäische Kaiser. Darmstadt. ISBN 978-3-8062-4271-3.

Спољашње везе

Entry in the Residenzen-Kommission
Regesta Imperii Архивирано на сајту Wayback Machine (4. април 2013)
Publications on Charles IV. in the OPAC of the Regesta Imperii
'Constitutiones et acta publica imperatorum et regum 1357–1378' – digital pre-publication of documents by Charles IV by the MGH
Aleksandra Filipek-Misiak, Karol IV Luksemburski jako ideał władcy w Catalogus abbatum Saganensium Ludolfa z Żagania, In: Historie – Otázky – Problémy, 7 (2015), z. 1, p. 76-89
Lewis E 64 Golden Bull of Charles IV at OPenn

Лудвиг IV Баварски	Краљ / цар (од 1355) Светог римског царства (1346 — 1378)	Жигмунд
Јован Луксембуршки	Краљ Чешке (1346 — 1378)	Вацлав IV
Јован Луксембуршки	Гроф/војвода (од 1354) Луксембурга (1346 — 1353)	Вацлав Луксембуршки