Јован је одрастао у Паризу тако да се може рећи да је био Француз по образовању. Отац га је 1310. оженио Елишком (Јелисаветом), сестром преминулог краља Чешке Вацлава III, последњег мушког представника династије Пшемисловића.[1] Јован је предузео поход на Чешку где је успео да порази противкандидата Хенрика Корушког и наметне се за краља Чешке. Као наследник Вацлава III претендовао је на круне Угарске и Пољске. Међутим, оно што је било још важније, као краљ Чешке био је један од седам кнежева изборникаСветог римског царства. Такође, Јованов стриц Балдуин, надбискуп Трира, такође је био један од кнежева изборника, тако да је 1312. за цара изабран Јованов отац, Хенрик VII, гроф Луксембурга. Хенрикова успешна владавина је брзо окончана његовом смрћу 1314, након чега је дошло до нове борбе за царску круну. Јован није успео да се прикаже као озбиљан кандидат и главни сукоб је вођен између баварског војводе Лудвига из династије Вителсбаха и аустријског војводе Фридриха I Лепог из династије Хабзбурга. У сукобу ова два претендента Јован је подржао Лудвига који га је након победе над Фридрихом код Милдорфа 1322. наградио феудом у виду Егерланда (данашња област око града Хеба).
Венчање Јована Луксембуршког и Елишке Чешке, минијатура из хронике посвећене Хенрику VII, Балдуинеј, израђене 1341. године
Сукоби са Пољском
Као странац Јован није био претерано популаран у Чешкој тако да је убрзо препустио управо над Чешком својим намесницима док је трајно пребивао у Луксембургу и на француском двору. Често је и путовао тако да је обишао Шлеску, Пољску, Литванију, Тирол, Северну Италију и папску резиденцију у Авињону. У Пољској Јован Слепи се надметао за престо са Владиславом Локјетеком, кнезом од Кракова.[1] Како је Владислав 1320. прихваћен за краља у Пољској, Јован је покушао да присвоји Шлезију. Током рата између Тевтонског реда и Пољске између 1326. и 1332, Јован је помагао тевтонце. Тек 1335. нови пољски краљ Казимир III Велики је Јовану препустио Шлезију, док се чешки краљ одрекао свих претензија на пољску круну. Споразум је склопљен у Тренчину уз посредовање угарског краља Карла Роберта у августу 1335, а потврђен је на Конгресу у Вишеграду у новембру исте године.
Учешће у Стогодишњем рату
Током 1336. Јован Луксембуршки је изгубио вид услед запаљена очију.[1] И поред свих медицинских третмана краљ је ослепео. Ипак, ни то га није спречило да се, са избијањем Стогодишњег рата, удружи са француским краљем Филипом VI. Краљ Француске је Јована чак поставио за управника Лангдока у периоду од новембра 1338. до новембра 1340. године. Најпосле, Јован Слепи је са својим сином Карлом, већ изабраним за краља Немачке, учествовао у борби против Енглеза код Кресија 26. августа 1346. године. По француском хроничару Жану Фроасару, Јован је приликом постројавања француског бојног реда затражио од својих људи да га одведу у битку како би могао да непријатељима зада бар један ударац мачем. Јованови ратници су поставили краља на коња и затим уздама везали своје коње једне за друге. Јован и његови људи су затим извели смео јуриш и борили су се до самог краја. Јованов син Карло се повукао са бојног поља када је видео да је битка код Кресија кренула лоше по француску страну. Дан после битке Јованово тело је пронађено окружено телима његових најближих ратних другова. Сахрањен је у катедрали у Луксембургу. Чешку круну наследио је његов син Карло IV, а грофовију Луксембург Вацлав, Јованов син из другог брака са Беатрисом, војвоткињом од Бурбона.
