Илија Нагулић
Илија Нагулић (Ћуприја, 21. август 1923 — Београд, 12. септембар 2007) био је српски неурохирург, и први шеф и оснивач Одељења за неурохирургију у данашњем Клиничком центру у Нишу, редовни професор Медицинског факултета у Београду, шеф Катедре за последипломске студије из неурохирургије, члан Катедре за офталмологију и експерименталну хирургију, комисије за магистарске и докторске тезе и учесник у оснивању Медицинског факултета у Орану (Алжир).[1][2] Живот и каријераРођен је од оца Милутина (1885-1953) из Сталаћа, судије првостепеног суда, носиоца Албанске споменице, великог жупана Крушевачке и Моравске области и помоћника бана (подбана) Дунавске и Моравске бановине и мајке Десанке (1888-1971), рођене Урошевић из Вршца.[3] Имао је млађег брата Светислава који је био такође лекар. Похађао је гимназију у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду и Сремским Карловцима, где је положио испит зрелости 1941. године. Учио је и усавршавао француски језик 1936. и 1939. године у Француској (Certificat d’etudes françaises Universite de Grenoble, Faculte des lettres). У Топлички партизански одред ступио је 1943. године, а крај рата дочекао као санитетски референт бригаде. Медицински факултет Универзитета у Београду уписао је 1945, а завршио 1952. године. Као резидент неурохирургије провео је период од 1952. до 1957. године. Усавршавао се; 6 месеци у Француској - Лион (где је 1960 године стекао степен assistant étranger) и једну годину у Сједињеним Америчким Држава (1962-63). Потом је као гостујући професор боравио на неурохирургији Клинике „Ребро“ у Загребу 1957. у Фрајбургу 1969.године, Кингстону и Монтреалу 1970. године, Москви 1974. и 1976. године, Стокхолму и Цириху 1976. године, Кијеву 1986. године и др. Магистрирао је на тему Одузетости доњих удова проузроковане туморима кауде еквине и лумбалном дискус хернијом, 1960; а докторирао 1980. одбраном дисертације под називом Неурохируршки приступи очној дупљи на Медицинском факултету у Београду. Говорио је пет светских језика, биран је у сва наставна звања – од асистента (1957) до редовног професора (1980) Медицинског факултета у Београду; област рада васкуларна, функционална-стереотаксична, дечија неурохирургија; био шеф Катедре за последипломске студије из неурохирургије (1979–88), члан Катедре за офталмологију и експерименталну хирургију, комисије за магистарске и докторске тезе, ментор течаја специјализације из неурохирургије (1980–88). Др Илија Нагулић био је и начелник Одељења Б са дечјим одсеком (1962–73), шеф Одељења неурохирургије и учесник у оснивању Медицинског факултета у Орану (Алжир) у току пет семестара (1965–68); директор Неурохируршке клинике у Београду (1973–78), члан КПО и начелник Сектора клинике са два одељења и два одсека клинике (1978–88) и консултант Савезног института и Завода за рехабилитацију (1959–89). ДелоУ Државној болници у Нишу, на Одељењу хирургије, тада млади специјалиста неурохирургије др Илија Нагулић прву неурохируршку интервенцију извео је, 1956. године, угледајући се на рад Миливоја и Слободана Костића и пратећи развој неурохирургије у Београду. Следеће године (1957) бројним неурохируршким операцијама у оквиру нишке хирургије, др Илија Нагулић је допринео основању Одељење за неурохирургију, из кога се касније развила Неурохируршка клиника Клиничког центра Ниш.[4]
Током своје професионалне каријере, проф. др Илије М. Нагулић је био прво шеф Катедре "Б" педијатријске неурологије а потом и директор Клинике (1973-78). Оснивач је и председник Неурохируршке секције Српског лекарског друштва), и члан Медицинске академије Наука, Европског удружење Неурохируршког друштава, пуноправни члан Међународног друштва за неурохирургију у педијатрији. Нагулић је објавио 132 научна рада (21 у међународним часописима), и следеће књиге: Нурохирургија (универзитетски уџбеник), Функционална неурохирургију' (монографија). Такође је и аутор посебне технике мини-орбитотомије. Проф. др Илије М. Нагулић дао је значајан допринос развоју микрохирургије, а стекао је и значајно искуством у хируршких процедура на каротидо-каверозним фистулама, користећи њихову емболизацију. Он је био први који је применио физичку методу хлађења и хибернације у току хируршких процедура на крвних судова мозга; и међу првима који је обављају имплантацију радиоактивних изотопа у ткиво тумора мозга. Преминуо је 12. септембра 2007. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[5] Референце
Литература
Спољашње везе |
||||||||||||||||||||||||||||
