Рођена је 1923. године у селу Јазак, у Срему, у многочланој сељачкој породици, од оца Сава и мајке Илинке Јовичић. Имала је три брата — Милана, Георгија и Бранка, и две сестре — Јованку и Аницу. Након основне школе, изучила је кројачки занат у Врднику. По окупацији Краљевине Југославије, њен старији брат Милан одлучује да се придружи Народноослободилачком покрету (НОП) и о томе информише само младу Душанку. Након што је отишао, отац Саво упућује Душанку да га пронађе. Пронашла га је у Шапцу, као борца Мачванског партизанског одреда. Добивши задатак да се врати кући и донесе пиштољ и црвену заставу коју је сама сашила, вратила се и извршила задатак, али је убрзо потом сазнала да је Милан погинуо у једној борби његовог одреда.[1]
С обзиром да се сазнало за њене путовање и познанство са партизанима, Душанка се придружила Фрушкогорском партизанском одреду, испрва као курир. Одржавала је везе са Одредом, као и другим партизанским групама и пунктовима. Такође, одржавала је везу и са партијском техником у Иригу, бавила се преношењем партијског материјала, брошура, летака и растурала их по оближњим селима. Скупљала је и помоћ за партизане у њеном одреду, убирала скојевску чланарину и организовала и водила читалачке групе. Била је члан Народноослободилачког одбора у Врднику.
Поводом годишњице Октобарске револуције, 7. новембра1941. године, по партијском задатку је мобилисала што више народа за присуство паради коју је организовао Фрушкогорски партизански одред и предала своју црвену заставу.
У јануару 1942. године, партијска организација у Јаску бива проваљена и Душанка је приморана да приступи Одреду као борац. Тада јој хапсе читаву породицу, али су после извесног времена сви и пуштени. Међутим, убрзо потом, марта и априла 1942. сви се придружују партизанима. Ипак, мајку Илинку, која је остала код куће, Немци хапсе, одводе у логор Јасеновац и тамо стрељају. Током операције „Фрушка гора” — у Срему познате и као Велика офанзива — крајем лета 1942. ухваћени су и стрељани отац Саво и њене сестре, 16-годишња Јованка и седмогодишња Аница.[1]
Након Београдске операције и ослобођења града, крајем 1944. године, Душанка је постала политички комесар Официрске школе у Новом Саду, а након тога и политички комесар Инжињеријске, телефонске и телеграфске школе у Шиклошу, где је обављала дужност политичког комесара Команде места. Након формирања Треће армије ЈА, 1945. године, изабрана је у Армијски комитет КПЈ и ту остала до краја рата. Рањена је три пута у току рата.[1] Из рата је изашла са чином капетанаЈугословенске армије (ЈА).
Партијски и политички је деловала на разним зборовима и партијским конференцијама широм Југославије. Учестовала је као делегат на Обласном саветовању у Бијељини, као и Покрајинској партијској конференцији у Новом Саду. Била је почасни члан Конференције жена за Војводину, делегат на Конференцији жена за Словенију и делегат на Балканском омладинском конгресу у Београду, 1945. године.
