Родио се 28. јануара 1934. године у Велој Луци на острву Корчули. Био је један од најважнијих хрватских писаца. Утицао је на генерације хрватских аутора својим текстовима, песмама, посебним стилом и бескомпромисним држањем. Добитник бројних домаћих и међународних књижевних награда, између којих: Горанове награде 2005. за књигу Жамор, Награде Владимир Назор 1981. године, Змајеве награде 1981. за књигу Раздобље карбона, награде Бранко Миљковић за књигу "Природопис" 1974. године, и других.[3] Драгојевић је остао доследан свом ставу да избегава сваку врсту публицитета.[4]
О поезији
Данијел Драгојевић песник је једног смирујућег, али опет проактивног става према стварима које нас окружују. Он није песник који кокетира с тугом, очајем, безнађем. Код њега се апстрактно третира као конкретно. Драгојевић је посматрач очевидног и очитог. Његове песме су мудре, он се, као сваки велики песник саживљује с њима, не радећи напречац. Његов најчешћи мотив су непокретне слике, а не слике у покрету. Управо ти статични мотиви упозоравају читатеља да се радња песме одиграва и догађа у самом тексту. Нагласак ставља на сада, на реални живот. Он није песник бунта и боли, одбацује сваку могућност полемике с идеологијом да би засновао поезију, он пропагира слободу, кроз гесту слободе саме.[5]
Дела
Књиге
Корњача и други предјели (поезија), Матица хрватска, Сплит, 1961;
У твом стварном тијелу (поезија), Напријед, Загреб, 1964;
Свјетиљка и спавач (поезија), Напријед, Загреб, 1965;
Невријеме и друго (поезија), Разлог, Загреб 1968;
Бијели знак цвијета (поезија), издање аутора, Загреб 1969;
О Вероници, Безлебубу и куцању на незвјесна врата (проза), Матица хрватска, Загреб, 1970,
