Рођен је 1916. године у селу Суваја, удаљеном шест километара од Босанског Петровца. Потиче из земљорадничке породице. Његови родитељи - отац Станко и мајка Анђа (рођена Милановић), имали су поред Ђуре још четворо деце - синове Тому и Милана и ћерке Мару и Милку. Ђуро је основну школу завршио у родном селу, а потом је похађао грађанску школу у Босанком Петровцу. Његов најстарији брат Тома је био зидар и одлазио је на рад у Београд, па је своју млађу браћу Ђуру и Милана послао на школовање у Сарајево. Ђуро је тамо завршио Трговачку школу, а потом је отишао на одслужење војног рока у место Ђевђелију, на граници Грчке и Македоније.
Априлски рат и окупација Краљевине Југославије, 1941. године, затекли су га у Македонији. Пошто је успео да избегне заробљавање, са групом наоружаних војника, пробио се до Босанске крајине. По доласку у родни крај, повезао се са активистима Народноослободилачки покрет, који су радили на организовању устанка у Босанској крајини. Укључио се у покрет и активно радио на припремама за оружану борбу — радио је на сакупљању оружја и другог ратног материјала, као и окупљању бораца и симпатизера.
Биста у парку народних хероја у Босанском Петровцу
Већ у првим борбама, у којима је учествовао, истакао се као узоран и храбар борац. Посебно се истакао у борби с надмоћнијим непријатељским снагама, које су покушавале да разбију блокаду Босанског Петровца и да успоставе саобраћај на путу Босански Петровац-Бихаћ и у акцији на Меденом пољу, августа 1941. године, када су уништена три камиона с усташама и заплењена три пушкомитраљеза, један тешки митраљез и друга ратна опрема. Тада је из Босанског Петровца непријатељ пошао тенковима у помоћ нападнутим усташама. Многи борци, били су изненађени доласком тенкова и поколебали су се. Ђуро се тада самоиницијативно ставио на чело групе бораца која се бомбама супротставила тенковима, и тиме омогућила безбедно повлачење остатка бораца.
Почетком јануара 1942. године са својом четом је учествовао у борбама у Подгрмечу. Његова чета, као једна од најбољих партизанских чета у Босанској крајини, учествовала је разбијању четничких снага на терену Мркоњић Града. У току зиме 1941/42. године у огорченим борбама с четницима, са својом четом присилио је цео четнички батаљон на предају.
Почетком маја 1942. године, по повратку у петровачки крај, његова чета је учествовала у вишедневним борбама које су јединице Првог и Петог крајишког партизанског одреда водиле против надмоћнијих снага из италијанске дивизије „Сисари“, које су се повлачиле из Босанског Петроваца и Кључа, ка Далмацији. Огорчена борба, коју је Ђурова чета водила 5. маја 1942. године у близини села Бравско, трајала је седам и по часова без прекида. У овој борби, Ђуро је био најпре рањен, а потом је покушавајући да притекне у помоћ рањеном другу, био смртно погођен.
Сахрањен је сутрадан 6. маја1942. године у родном селу Суваји, на гробљу поред цркве.
У знак сећања на њега, основна школа у његовом родној селу носила је до почетка рата у Босни и Херцеговини, назив „Ђуро Пећанац Ђурекан“. У Босанском Петровцу, у парку Народних хероја, била је постављена Ђурина биста, која је уклоњена током рата 1995. године, али је касније враћена.
