Теодор (Тодор, Тоша) Димић је рођен 9. априла 1814. године у месту Баваниште код Ковина у Банату од оца Ћире, мајстора. Похађао је српску и немачку основну школу у Баваништу и Панчеву, а затим приватну препарандију (учитељску школу) панчевачког школског директора Давида Рајића. После одређеног времена је уписао шестогодишњу гимназију у Сремским Карловцима и завршио је у Новом Саду, а седми и осми разред гимназије (тзв. Philosophicum) је уписао у Темишвару, али их није завршио.[2] Учитељски испит је положио у Сомбору.[3]
Димић је 42 године радио као наставник и педагог у српским основним школама широм Угарске. Предавао је у Брестовцу, Грабовцу, Помазу крај Будимпеште (око 1846) [4] и Збегу крај Сентандреје (око 1850). Од средине педесетих па до 1880. године је био у Новом Саду, као учитељ у Алмашкој школи и четири и по године као управитељ новосадских српских народних основних школа.[5][6][7][8]
Поред педагошког рада, Димић се бавио књижевношћу, преводилаштвом, општом и стручном публицистиком. Као ђак препарандије на подстицај Јоакима Вујића наступао је у позоришним представама. Сам је писао позоришне комаде, песме на разне сижее и ситне књижевне форме. Међутим, сопствено књижевно дело није ценио, сматрајући да му не лежи фикција. Док тако његова књижевничка производња није сачувана, бројни публицистички и стручни радови и преводи штампани су у новиинама и часописима, као што су Летопис Матице српске, Седмица, Јавор, Комарац, Јужне пчеле[9]. Док је у тим листовима чланке обично објављивао анонимно, био је и званично сарадник Сербских народних новинаТеодора Павловића у Пешти[10], и две године уредник Школског листа[11].
Интелектуални интереси су му били разноврсни, следећи идеал универзалног учењака. Обухватали су широк дијапазон тема од црквених традиција и музике, преко позоришта, страних језика (владао је немачким, мађарским, румунским, латинским и француским), до расправе око општег стандарда српског језика која се жестоко водила средином 19. века. Димић је за школске потребе саставио букваре и читанку и на славеносрпском и на народном језику.[4][5] Познавао је, дружио и дописивао се са многим истакнутим савременицима који су обликовали политички и културни живот Срба у Војводини а и Србији.[3][12]
Теодор Димић је био ожењен Персидом рођ. Тодоровић (1832—1899), с којом је имао шест синова и четири кћери, од којих је по двоје преминуло у дечјем узрасту. Разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина из села Блаце у Егејској Македонији, који се доселио у Ковин у време сеоба у првој половини 18. века,[13][14] и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Теофила, Аксентија и Петра.[15] Четворо Теодорове деце су такође кренули очевим стопама и постали наставници, а унуци Драгослав Јовановић и Платон Димић су били професори универзитета.
Димић се после пензионисања преселио код своје кћери Емилије и зета Богољуба Јовановића у Београд, где је и умро 1905. године. Сахрањен је у Новом Саду.
Референце
^Датуми рођења и смрти према црквеним кнњигама. Спрски биографски речник (2007) наводи 9.12.1815-10.9.1905.
Tihomir R. Đorđević: Ličnosti i prilike iz kulturnog života Vojvodine. Prema kazivanju Todora Dimića. У: Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. V. Beograd: Filološki fakultet, 1925. Стр. 205-217.
Ердељановић, Јован (1992). Срби у Банату. Нови Сад. стр. 34.
Josef Matl: Die serbokroatische Literaturwissenschaft 1914—1929. Teil 8. У: Zeitschrift für Slavische Philologie, Vol. 14, No. 1/2 (1937), стр. 182-198.
Andrija М. Ognjanović: Novosadske osnovne narodne škole i njihovi učitelji оd 1703. do 1940. godine. Posebna izdanja Matice srpske. Novi Sad, 1964.
_signature_dd_1899-03-29.png)
