По легенди, село Свође је добило назив према “свођењу” две реке: у месту се река Лужница улива у Власину или “свођењу“ два пута: један према Црној Трави, а други према Пироту из правца Власотинца.
У времену под Турцима Срби у овом крају су бежали и насељавали побрђа горњег дела Повласиња, па је тако Свође насељено са десне стране реке Власине, потом и са леве стране реке Лужнице на стрминама према селу Алексине и са десне стране Лужнице - побрђа Габровника.
Просецањем путева, након одлазка Турака из ових крајева, у низини поред река су се насељавали Срби и тако су постајала збијена насеља по махалама поред реке Власине и Лужнице, где су отваране занатске радње и кафане-мејане. Свође је постало центар економског и друштвеног живота за сва околна села овог дела горњег Повласиња.
Историја
Пописан је 1879. године Власотиначки срез, а у месту Свође је било следеће стање: у 72 куће живело је 614 душа, писмених људи није било а број пореских глава износи 124.[1]
Сеоска основна школа је 1931. године добила назив "Војвода Путник".[2]
Свође, некада предратна општина власотиначког среза, могла се подичити много чиме, а највише занатством и образовањем. На ушћу Лужнице (Љуберађе) у Власину, у центру Свођа, постојало је место окупљања, где је увек било живо.
У време владавине Турака било је много занатлија: терзија, ковача. кројача. После ослобођења од Турака и од Бугара и Немаца - у времену од 1945. године па до седамдесетих година 20. века Свође је било центар заната: опанчарски, кројачки, лимарски, столарски, ковачки, пекарски, антериски и други занати.
Свође је било препознатљиво и по цигларским мајсторима који су одлазили у печалбу чак и у Румунију, а и по успешним предузимачима. Најпознатији приватник био је „Диса“, који је имао машинску радионицу за производњу цигларских машина негде седамдесетих година 20. века.
Свође је било препознатљиво по вашарима, нарочито у летњим данима Трновице.
У Свођу, у центру села, било је четири кафане у којима се окупљао свет у време јесењих дана при доласку из печалбе, из суседних планинских села, али и пијачним даном.
Некада су у тим кафанама обавезно свраћали путници аутобуса и ту се одмарали, када се ишло на пут према Црној Трави и Пироту.
Након Другог светског рата у Свођу је била формирана земљорадничка задруга која је постојала негде до осамдесетих година ХХ века. Многи су узели учешће на радним акцијама и у изградњи земље. Тако су у Свођу отворене амбуланта и здравствена установа, изграђени станови за лекаре и просветне раднике, довршена осмогодишња школа, извршена електрификација села, изграђена пошта, отворена народна читаоница, отворене продавнице, приватна пекара, приватне посластичаре.
У напуштеној фабрици „Власинка“ планирана је производња џемпера како би село оживело.[3]
Ратови и револуције
Свођани су узимали учешће у свим ратовима, дизали буне против Турака, учествовали у балканским ратовима, првом и Другом светском рату. Овај крај је увек био слободарски. У току борбе за ослобођење од фашизма велики допринос су дали и Свођани, али су и доста зла и претрпели од Бугара у Другом светском рату. Један од најпознатијих у подизању устанака у Другом светском рату овом крају био је Драгомир Николић-Сипа. На основној школи стоји и спомен-плоча родољубима жртвама терора у Другом светском рату.
Археолошка налазишта
У Свођу има трагова од римског војног утврђења код ушћа Лужнице у Власину, а и по причању старијих људи седамдесетих година ХХ века, у том делу је била и средњовековна црква, која је срушена у времену владавине Турака. Позната су и налазишта на местима Предстража и Стража.
Демографија
У насељу Свође живи 376 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,2 година (47,0 код мушкараца и 51,3 код жена). У насељу има 185 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,34.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Тако је досељавање фамилије Пауновић у махали Габровик било: четири брата из Метоха Перчевићи су убили Турчина за вечером, који је од њих захтевао да му обезбеде жене на спавање. Побегли су прво у Велику Аду у Србији под другим презименом, а потом се населили делом у Свође делом у Медвеђу.
Фамилије Крзалије, Рекарци су са Космета. Сматра се да у Свођу међу најстарије насељене фамилије спадају Тропшинци. Они су насељени поред реке Лужнице према Великом Боњинцу - а пребегли са Косова у 17. веку. Потом у ту групу спадају Ковачевци са Косова. Урошевићи су се призетили из Малог Боњинца, Павловићи насељени у свођској махали Габровик су из Мезграје, исто тако и Голубовићи. Фамилија Анђелковићи и Пејчићи су такође са Косова - живели су претходно у Дугој Пољани код Вучитрна. Једна фамилија је призетена из Алексина. Илићи (Илија “Свирка”) су досељеници из Стрбовца. Миладиновци, Стојковићи, Бомбало (Станојевићи) и Чубрикинци су са Косова.
Образовање
Свође има осмогодишњу школу, основану 1895. године, која је као четворогодишња радила до 1951. године.
Основна школа у Свођу 2018.г.
Пре оснивања школе деца из Свођа су похађала школу у Великом Боњинцу. Од оснивања до 1910. године школа је радила у приватној згради, па је тада изграђена школска зграда. Први учитељ је био Милан Арсић. После њега су радили: Милутин Здравковић, Петар Стриковиц, Михајло Пухац и други. Године 1936. изграђена су четири учитељска стана. Школа је касније прерасла у осмогодишњу основну школу под називом “Доситеј Обрадовић“, коју похађају ученици из суседних планинских села: Алексине, Горњи Орах, Добровиш, Горње и Доње гаре, Јаковљево, Златићево, Доњи и Горњи Дејан, Борин Дол, Преданча, Козило, Горњи и Доњи Присјан. Школске 1951/62 године број ученика у осмогодишњој школи било је 1178. ученика и 1963. године су дограђене још 4.учионице. Школске 1963/64. наставу у основној шоли Доситеј Обрадовић је похађало 1325 ученика, што је био највећи број ученика у историји ове школе. Некада седамдесетих година ХХ века је било и по два одељења по разреду, али миграција становништва је учинила своје, па је сада остао мали број ученика и у централној и у истуреним одељењима планинских села.
За време владавине Бугара у Свођу постојала је бугарска школа у месту Тропшинци као и штаб (војна установа).
Сеоски живот
Свође је некада било средиште друштвеног, културног и спортског живота у овом крају. У школској сали су пред крај 20. века одржаване приредбе у времену државних празника и у току лета су одржавани сусрети певача аматера и такмичења хармоникаша и фрулаша, а у зимским месецима и такмичења „Сусрети села“. Играло, се певало и неговала традиција изворне песме и фолклора, чега више нема. Постојао је и фудбалски клуб који се успешно такмичио у општинској и окружној лиги, а у њему су играли студенти, средњошколци, печалбари и просветни радници.
Воденичарство на Власини и притоцима
Свођани су се поред трговине, заната, бавили и воденичарством. Долазили су људи са свих страна у воденице. Највеће гужве биле су у августу када се оврше жито.
Данас нема више воденица ни воденичара, остала су само сећања.
Власинска сеоска кућа у 18. и 19. веку
Власинска сеоска кућа је старинска кућа која се претежно градила на обалама реке Власине (горњег и средњег тока).
Власотиначко-црнотравски крај је познат по грађевинским печалбарима. Многи су поред тога што су ишли у печалбу зидали и градили објекте у свом родном крају. У Свођу и околним селима су прављене овакве куће.
Грађевински елементи
Репрезентативна сеоска кућа у овој регији је била дугачка и четвороугаоног облика, са размерама 10х12 метара. Имала је „предварата“. Главни елементи (просторије) су били: предајет, соба и собче, подрум, таван и комин.
Кућа имала и велика врата и једно прозорче са капаком. Мала врата су служила због ветра, приликом уласка у кућу. У току летњег времена се лежало на рагозу у кућу а зими у соби на рагожу, сплетеној од ражене сламе.
Врата су направљена од букових даски са резом. Вратима се „зарезује“ (затвара). Она се држе на “багламе”, а закључавају се са дрвеним кључарком.
Соба има два прозора са капацима.
Собче је мала просторија са једним малим прозорчетом. Она служи за стављање ракије и женских ствари. Поводом женидбе су у њој су лежали млади. Из куће се улази у собче.
Инвентар
Унутар куће је постојало огњиште са оџаком (комином). На средини огњишта су вериге, на којима се бакрац (котао) окачи (обеси) и тако се греје вода. Уз огњиште се грејала грне-земљана посуда. У самом огњишту се пекао кромпир или хлеб у црепуљи који се покрије вршњиком. Кућа је била опремљена кухињским елементима у које спада и ковчег (направљен од дрвета), у коме се меси хлеб. Такође је чивилук за качење конопца и секире био репрезентативан инвентар за повласинску сеоску кућу.
У кући се држао водник за тестије, амбар за жито као и ковчег за ствари жена и девојака као дар за удају. У подруму су каце, бурићи и бачве, а и ћупови за жито, за стављање зимнице и туршије.
У соби је кубе, совра и мале троношке на којима се седи приликом обедовања за ручак и вечеру. Током зиме је у собама био разбој на коме се ткало и спремао дар од претходно предене вуне, која је мастена код бојаџије.
На тавану су чувани загребци за обраду кучина и ланеног конопља. Од њега су прављене кошуље и панталоне, а од вуне су у ваљавицама ваљане класње и од њих су се правила сукнана одела.
.svg)
