Златићево је насеље у Општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2022. било је 54 становника.
Село је на заравни на надморској висини између 600 и 800 метара, окренуто ка југу, у заветрини и увек изложено сунцу. Насеље је добило назив по руди злата, која је копана у време Римљана. Ливница (тарапана) је била у Прекоп граду.
Село је електрифицирано. Постоји водовод са извора. Изграђен је макадамски пут који село повезује са Власотинцем преко Доњег Дејана. У селу је некада постојала поткивачка и ковачка радња. Златићево има продавницу, задружни дом и четворогодишњу основну школу, која је отворена после Другог светског рата. Некада пуна, школа у данашње време има мали број ђака из Златићева, Преданче и Јаворја. Задружни дом села служио је организацији манифестација, приредба и игранки зими, у време распуста и државних празника.
Код “крста” је постављено спомен обележје свим погинулим и жртвама терора од Бугара и Немаца у Другом светском рату из Златићева, Јаковљева, Преданче, Равног Дела и Горњег Дејана и Ђорђина. На том месту се све до пред крај XX века славио државни празник 7. јул као дан устанка у Србији.
Гашење сеоског вашара у коме се некад сливала младост у шаренилу са свих страна овог дела Повласиња допринело је у неком смислу опустошењу села. У претходним временима се ту играло уз плех музику и хармоникаше на неколико кола.
Демографија
У насељу Златићево живи 168 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,3 година (42,5 код мушкараца и 50,6 код жена). У насељу има 77 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
- График промене броја становника током 20. века
|
|
Становништво према полу и старости
[3]
|
|---|
|
м |
| |
|
| ? |
0 |
|
|
1 |
| 80+ |
3 |
|
|
4 |
| 75—79 |
3 |
|
|
6 |
| 70—74 |
10 |
|
|
10 |
| 65—69 |
9 |
|
|
18 |
| 60—64 |
6 |
|
|
8 |
| 55—59 |
2 |
|
|
1 |
| 50—54 |
7 |
|
|
5 |
| 45—49 |
8 |
|
|
7 |
| 40—44 |
7 |
|
|
3 |
| 35—39 |
8 |
|
|
6 |
| 30—34 |
6 |
|
|
3 |
| 25—29 |
9 |
|
|
5 |
| 20—24 |
5 |
|
|
4 |
| 15—19 |
6 |
|
|
3 |
| 10—14 |
5 |
|
|
5 |
| 5—9 |
8 |
|
|
3 |
| 0—4 |
3 |
|
|
3 |
| Просек : |
42,5 |
|
|
50,6 |
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
| Година пописа
|
1948.
|
1953.
|
1961.
|
1971.
|
1981.
|
1991.
|
2002.
|
| Број домаћинстава
|
49
|
50
|
60
|
102
|
93
|
92
|
77
|
|
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
| Број чланова
|
1
|
2
|
3
|
4
|
5
|
6
|
7
|
8
|
9
|
10 и више
|
Просек
|
| Број домаћинстава
|
17
|
30
|
12
|
9
|
6
|
1
|
1
|
1
|
0
|
0
|
2,60
|
|
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
| Пол
|
Укупно
|
Неожењен/Неудата
|
Ожењен/Удата
|
Удовац/Удовица
|
Разведен/Разведена
|
Непознато
|
| Мушки
|
89
|
24
|
58
|
4
|
3
|
0
|
| Женски
|
84
|
6
|
59
|
18
|
1
|
0
|
| УКУПНО
|
173
|
30
|
117
|
22
|
4
|
0
|
Становништво по делатностима које обавља
| Пол
|
Укупно
|
Пољопривреда, лов и шумарство
|
Рибарство
|
Вађење руде и камена
|
Прерађивачка индустрија
|
| Мушки
|
48
|
32
|
0
|
0
|
0
|
| Женски
|
21
|
17
|
0
|
0
|
0
|
| УКУПНО
|
69
|
49
|
0
|
0
|
0
|
| Пол
|
Производња и снабдевање
|
Грађевинарство
|
Трговина
|
Хотели и ресторани
|
Саобраћај, складиштење и везе
|
| Мушки
|
0
|
14
|
1
|
0
|
0
|
| Женски
|
0
|
0
|
1
|
0
|
0
|
| УКУПНО
|
0
|
14
|
2
|
0
|
0
|
| Пол
|
Финансијско посредовање
|
Некретнине
|
Државна управа и одбрана
|
Образовање
|
Здравствени и социјални рад
|
| Мушки
|
0
|
0
|
0
|
0
|
0
|
| Женски
|
0
|
0
|
0
|
2
|
0
|
| УКУПНО
|
0
|
0
|
0
|
2
|
0
|
| Пол
|
Остале услужне активности
|
Приватна домаћинства
|
Екстериторијалне организације и тела
|
Непознато
|
| Мушки
|
0
|
0
|
0
|
1
|
| Женски
|
0
|
0
|
0
|
1
|
| УКУПНО
|
0
|
0
|
0
|
2
|
Становништво и генеалогија
Златићевци су пореклом из Дејана. Алабирци (Ђокићи) су дошли са Копаоника прво у Дејан, па се преселили у Златићево. По казивањима Тозе Арсића (*1881) Ђока Рабуџински је увек носио за појас рабус и четрдесет година био турски kmет у широј околини све до Ниша. Помагао је хајдуке па је потом оптужен јер је убио турског бега. Сам је себи пресудио и отровао се. Сахрањен је на тромеђи Златићева, Свођа и Јаковљева. Од њега потичу Глусцинци, Рабуџинци, Баџинци и Миленковићи.
Бошковци су из Власине и Доњег Дејана. Живковци су се населили из Доње Лопушње 1804. године. Тамо су прво побегли из Ниша у махалу Сарамандици. Груинци (Алексићи) су преклом из Гаре, а Чубрикинци (Станковићи) из Свођа.
Упадљива је дуговечност мештана Златићева: Младен Грујић (116 година), Мијалко Баџић (112 година), Кита Младеновић (103. године), Цоне Глувац (100 година).
Многи мештани су се населили после ослобођења од Турака 1878. године из Гара и са власинске области. У Златићеву је било неколико напуштених турских кућа, које су заузете од стране досељеника. У то време долазе Илићи, Ранђеловићи, Величковићи, Милошевићи, Бошковићи, Стојановићи, Младеновићи и Арсићи. Многе фамилије су се одселиле у Власотинце и Велику Плани.
Некада су у Златићеву, Дејану и Преданчи били познати сточари, који су “иљадили” своје стадо, које је пасло на падинама Букове главе и добропољских и козилских чука, Данас нажалост више и нема оваца у овом крају на почетку XXI века.
У стара времена Златићевци су били ковачи, пинтери, терзије и циглари мајстори. После Другог светског рата живело се сиромашно, па су многи ишли у печалбу као длакари, пинтери и циглари. Берба жутог кукуруза у Војводини била је посебан свакогодишњи посао. Седамдесетих година XX. века појавом приватних предузимача ишло се у цигларе и зидаре. То није зауставило миграције у Власотинце, Велику Плану, Београд и друга места у Србији.
Махала Чука
Махала Чука је планински заселак Златићева на месту где је било латинско гробље. Браћа Никола и Крста из Бољара, доселили су се у Златићево, где су као сточари имали колибе у махали Чука, да би се потом преселили са својим породицама. Иначе, њихове породице воде порекло са Косова одакле су преко Бољара населиле махалу. Николини синови су били Илија, Станија и Ђорђе (данашње породице Илић и Младеновић). Крстини синови су били Аранђел и Златко (данашње породице Ранђеловић и Златковић). У махали Чука живи и породица Јовановић. Године 2011. овај заселак има тек 14 мештана.
У близини махале се у 6. веку налазио римски град византијско утврђење. Ту је било 30-40 кућа Римљана, а гробље је било на косој страни махале (са десне стране реке Бистрице). Мештане коју су касније населили овај крај су из тог разлога звали латини. У пределу Кошаре од махале Чука према реци Бистрици, између махале Преданча и села Јаворје, постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.
Референце
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Спољашње везе
.svg)
