Горња Ломница

За друге употребе, погледајте Ломница (вишезначна одредница).
Горња Ломница
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округЈабланички
ОпштинаВласотинце
Становништво
 — 2022.33
Географске карактеристике
Координате43° 00′ 15″ С; 22° 08′ 26″ И / 43.004166° С; 22.1405° И / 43.004166; 22.1405
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Горња Ломница на карти Србије
Горња Ломница
Горња Ломница
Горња Ломница на карти Србије
Остали подаци
Позивни број016
Регистарска ознакаVL

Горња Ломница је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2022. било је 33 становника.

Географија

Село се налази са десне стране пута из Власотинца за Средор, у побрђу планинског дела са обраслом храстовом шумом према селу Црна Бара. Некада се Горња Ломница звала Мала Ломница, а Доња Ломница је била (Већа) Ломница.

Прошлост

Помиње се 1879. године као "Ломница" у Власотиначком срезу. У њему је 31 кућа са 226 душа, од којих нема писмених, а број пореских глава износи 48.[1]

Геолошка налазишта

У селу постоје налазишта из прошлости. Тако је код садашњег гробља била црква од печене танке цигле, а и данас се познаје то место. Изнад њега има камена са знацима. Овде су били латињани-римљани, па се тако изнад гробља налази насеље латињана. То налазиште се зове Подрумина. А место је добило име по подрумима. Данас је старо гробље са црквом урасло у шуму, а место се зове Гола Чука.

Демографија

У насељу Горња Ломница живи 60 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 48,0 година (45,7 код мушкараца и 50,5 код жена). У насељу има 27 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,44.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[2]
Година Становника
1948. 254
1953. 255
1961. 273
1971. 171
1981. 120
1991. 84 84
2002. 66 66
2011. 46
2022. 33
Етнички састав према попису из 2002.‍[3]
Срби
  
 66 100,0%


Становништво према полу и старости[4]
м
ж
? 0
  
  
 0
80+ 1
  
  
 0
75—79 3
  
  
 2
70—74 2
  
  
 5
65—69 2
  
  
 3
60—64 2
  
  
 3
55—59 2
  
  
 3
50—54 3
  
  
 5
45—49 3
  
  
 1
40—44 1
  
  
 1
35—39 1
  
  
 2
30—34 2
  
  
 0
25—29 7
  
  
 1
20—24 2
  
  
 3
15—19 0
  
  
 0
10—14 1
  
  
 1
5—9 0
  
  
 0
0—4 2
  
  
 2
Просек : 45,7 50,5
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 38 39 44 35 28 27 27
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 5 11 5 6 0 0 0 0 0 0 2,44
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 31 6 22 3 0 0
Женски 29 0 21 7 1 0
УКУПНО 60 6 43 10 1 0
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 28 27 0 0 0
Женски 20 19 0 0 1
УКУПНО 48 46 0 0 1
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 0 0 0 0 0
Женски 0 0 0 0 0
УКУПНО 0 0 0 0 0
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 0 0 1 0 0
Женски 0 0 0 0 0
УКУПНО 0 0 1 0 0
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 0 0 0 0
Женски 0 0 0 0
УКУПНО 0 0 0 0

Становништво

Насељено је из села Горње Гаре и Горњег Ораха, па су и старе фамилије добиле назив: Орашанци и Гарци. Тако старе фамилије су: Орашанци Анђелковићи и Стаменковићи који су имали 7 кућа. У селу данас има око 30 кућа због миграције у Власотинце. Од фамилије Анђелковић потичу: Ђорђевићи (10 кућа), Станојевић (6 кућа), Петковићи (3 куће). Остала домаћинства чине Анђелковићи. Постоји и још једна фамилија Анђелковић са стране. Село је остало без младих људи, па данас у селу живе само старија домаћинства и пензионери.

У селу је некада био развијен пинтерски занат и они су ишли у печалбу у Бугарску, а било је печалбара и циглара. Становници су се махом бавили сточарством, па и данас постоје у брдима овог планинског села колибе у правцу према планинском селу Црна бара. Према казивању 70-годишњака Велимира Анђелковића, свако домаћинство је имало најмање 50 оваца, а највише се чувало по 200 оваца и по 100 коза. У село је постојала поткивачка радња. Некада су у селу били познати музиканти-трубачи у фамилији Стаменковић, који су свирали по сеоским свадбама у околним селима.

У селу се славе Митровдан зимски и Свети Сава.

Образовање

Четворогодишња школа је у селу саграђена 1957. године и престала са радом 1987. године, јер је миграција становништва допринела томе да нема ђака.

Види још

Референце

  1. ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
  2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе