Основну школу похађа у Севцу, Нижу гимназију у Урошевцу а Гимназију у Косовској Митровици. У Нишу је 1948. године уписао Школу за примењену уметност. Године 1953. је примљен на Академију за примењену уметност у Београду, где је дипломирао марта 1958. На Вишој педагошкој школи у Приштини предаје вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Од 1973. је предавао на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995. када је пензионисан.
Оснивач је Ликовне колоније у Дечанима, и иницира оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године.
Први рад „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950; од те године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству.
Године 1969. учествује на Међународном симпозијуму вајара „Форма вива“ у Порторожу.
У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. године одржан научни симпозијум о делу Светомира Арсића Басаре.
Писао је студије о скулптури, ликовне критике и приповетке.[3]
Живео је и радио у Београду.
О скулпторском делу
Биста Лазара Вучковића на гробљу у Горњем Селу, у Средачкој жупи. Споменик су срушили и однели непознати починиоци на други дан Божића 2014. да би истоветан споменик био поново постављен 2021.[4]Споменик деспоту Стефану Лазаревићу
Крајем седамдесетих година прошлог века политичка ситуација у Југославији нагло је почела да се погоршава а њен кулминативни ниво досегнут је на Косову и Метохији током једне од бројних и континуираних послератних побуна Албанаца. Изрази тадашње тешке, свакодневне егзистенцијалне борбе за опстанак угрожене нације одједном су се појавили у тамошњем пластичком стваралаштву - пре свега у скулптури Светомира Арсића Басаре. Та нова јединствена тематска формација у његовим делима унела је једну дотад непознату живост у наш ликовни живот са многим карактеристикама које су је издвојиле на актуелној уметничкој сцени. Централна личност, ове промене схватања и места ликовне уметности у данашњем друштву, не само у српској уметности, био је Светомир Арсић Басара. До тада познатији као представник високомодернистичког формализма шездесетих и седамдесетих у савременој српској скулптури који је трагао за чистом, апстрактном формом која се ослањала искључиво на естетичке вредносне категорије, од краја осме деценије постепено се мењао у правцу метафоричког и симболичког израза. Басара је изненадио јавност 1984. када је на ретроспективној изложби у Београду показао најновији циклус дела сасвим измењених креативних схватања. Усред косметске трагедије која је најавила и дугорочне промене на југословенској политичкој сцени а које је уметник наслутио (који ће наступити тек крајем те деценије, нарочито у последњој декади века са догађајима коју су тада зачети а коначни резултати биће досегнути дефинитним распадом Југославије и егзодусом три њене највеће нације) Арсић је започео да ствара монументални циклус великих скулптура инспирисаних националном историјом и њеним јунацима и свецима.
1971 Награда града Приштине, Приштина, Удружења ликовних уметника Косова, Приштина, Откупну награда за идејно решење спомен костурнице-умрлим и погинулим Југословенима у Италији, Гонрас[8]
1974 Одликован Орденом Братства и јединства са сребрним венцем, Београд, Награда Универзитета Приштине, Приштина, Награда Пролећног салона УЛУК-а, Приштина[8]
1998 Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије за изузетан допринос развоју културе у републици Србији и свесрпском културном простору, Београд
