Град има 4.063 становника према подацима из 2008. године.
Положај града
Град Печварад се налази у јужном делу Мађарске. Од престонице Будимпеште град је удаљен око 180 километара јужно. Од најближег већег града Печуја град је удаљен свега 20 километара североисточно. Град се налази у средишњем делу Панонске низије, у јужној подгорини острвске планине Мечек. Надморска висина места је око 220 m.
Историја
У Печвару је одобрен само један термин годишњег вашара, и то је 1833-1847. године било 15. августа.[1]
У Печвар (по српски) су избегли Срби из Печуја, склањајући се пред притиском католичких попова, који су их хтели силом превести у унију. Сачуван је печет у Печвару, из времена око 1700. године на којем пише: „† Сиј печет по цеху Абаћием Печуј”. Био је округлог облика, а у средини се налазио изгравиран лик Св. Николе.[3]
Када су 1. марта 1707. године, Срби православци из будимског дистрикта захтевали од цара Јосифа I да се после смрти патријарха Чарнојевића изабере нови поглавар, на документу су уз печет свој ставили: „Ми житељи вароши Печвара, Христјани велики и мали”.
Варош Печвар је 1731. године имала 15 српских домова. Године 1735. искупили су се посланици Будимске епархије у Табану, а своје присутство су печетом потврдили Печварци. Печварска српска општина је 1745. године давала 20 ф. за издржавање школе.[4] Димитрије Лазић из Печвара, био је посланик на црквено-народном сабору у Карловцима 1769. године.
На антиминсу Печварском, у њиховој цркви посвећеној празнику Успеније Пресвете Богородице је писало да је исти „1730. лета освећен жртвеник преосвећеним Митрополитом кир Стефаном Угро-валахијским”. Био је то митрополит сентандрејски Стефан Авакумовић, који је провео извесно време у Влашкој као митрополит, па се вратио у будимску епархију.[5] Број становника у месту 1796. године је износио 84 православне душе, а век касније 1890. година има их 51 особа.[6] Године 1808. месни парох је поп Никифор Сабадуш, а са њим чинили су пренумерантски пункт купеци: Михаил Лазић, Ефтимије Вујић, Георгије Канижлија и Арсеније Вујић живописац.[7] Записан је 1826. године као администратор месне парохије поп Алекса Дидовић.
Књижевник Јоаким Вујић је у свом делу „Животописаније” (1833) описао кратак боравак у Печвару. Стигао је тамо током фебруара 1796. године, са великом раном на левој нози од пешачења. То је каже он „прилична варош у Барањском комитату”, где река ни једна не тече, а има око 1000 кућа. Житељи су највише католици и калвинисти, између којих се „и нека мала част нашего благочестија људи овде находи, равно је, и једна наша церква има овде своје мјесто.” Свратио је код нашег свештеника Андреје Комадиновића „на квартир” (стан). Овај га је лепо примио, и он је ту провео одмарајући се два дана. Затим је поранио трећега дана, и после доручка натоварио је на леђа торбак, па кренуо даље ка Хрватској, газећи све по снегу. Те 1796. године је у Печвару живело 84 српске душе.
Купац једне српске књиге био је 1808. и 1810. године у Печвару, Арсеније Вујић живописац.[8] Тај сликар Арса је познат по једном раду у српској православној цркви у месту Борјаду. Изнад туторског стола у храму је био исписан натпис: „Арсеније Вуич иконописац и принципал, Лазар М., ученик његов, 1810.” (године). Изгледа да се иза иницијала М. крије, мало познати иконописац Милић (Лазар). Није нам познато шта су њих двојица у тамошњој цркви моловали.
Купац речника страних речи купио је 1818. године у Стојном Београду, Јефта Вујић трговац из Печвара.[9] Француску књигу преведену на српски језик, купили су двојица Печвараца у Жумберку: трговац Евтимије Вујић и Арсеније Вујић живописац.[10] Господична Јулија Алексијевић из Печвара, купила је 1827. године алманах забавник у Шиклушу.[11] Био је парох печварски Алекса Алексић купац једне српске књиге 1828. године, у Мохачу за своју кћер Јулијану „љубитељницу наука”. Други претплатник је ту био - „Благонадежни јуноша Стефан Вујић живописац Печварски”.[12] Живописац печварски Стефан Вујић и даље купује књиге у Мохачу 1829. године. Госпођа Дидовић из Печвара купује исту књигу за своју кћерку Јулијану Алексијевић.[13] Поменути иконописац Стефан Вујић живео је у Печвару, и био Барањац. Његов једини познати сликарски рад је из 1830. године, када је моловао мермерни крст у Осијеку, „под Дравом”. То је обележје где се светила о Богојављенију водица. Али та слика је више пута премазивана касније.[14] Није се могло утврдити у ком су сродству Стеван и Арсеније живописци који живе у исто време у Печвару. Изгледа да је Арсеније старији, па самим тим вероватно и отац Стеванов. Алекса Алексијевић парох из Печвара набавио је 1831. године једну мудру књигу у Мохачу.[15]
Парох печварски Алексије Дидовић набавио је претплатом две српске књиге, исте 1831. године.[16] Друга је била превод „О обхожденију са људима”. Две године касније поп Дидовић купује и Стаматовићев веома популарни календар.[17] Тај календар прибавља 1837. године у Баји, Печварац Георгије Матијашевић абаџија. Поп Дидовић је 1846. године члан Конзисторије Будимске епархије.
Купци једне српске књиге били су средином 19. века виђенији људи Печвара: поп Никифор Сабадуш, Михаил Лазић купец и Вујићи - Ефтимије купец (трговац) и Арсеније - „живописец”.
По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, у граду „Petsvar-u” је православно парохијско звање основано 1735. године, а црквене матичне књиге се воде од 1777. године. У парохији има само 44 православне душе, постоји православна црква, а свештеници су - парох Алексије Дидовић (администратор 1824) и капелан Никола Блидовић. Број школске деце није наведен, као ни учитељ у месту.[18]
По српском извору из 1905. године наводи се другачије: да је парохијско звање основано 1741. године, од када се воде и матрикуле.[19]
Из црквеног извештаја 1865. године, заједно се бележе Печвар и Рацмечка. То је једна јединствена парохија, шесте платежне класе, у којој има укупно 270 православних Срба.[20] Поменута Рацмечка је 1846. године била „јача” парохија са више православаца, црквом и школом. У Печвару је администратор био 1867. године, само 14 дана поп Урош Марковић, парох мајишки. За православни Школски фонд, приложила је 1867. године црквена општина Печварска 105 ф. што је у односу на друга места био велики дар. Парохија печварска је по Витковићевом извештају 1847. године било само 44 Србина, а две деценије 1867. године имала је 51 српску душу.[21] У месту је 1887-1891. године радила српска вероисповедна школа, за коју су претплату на „Школски лист”, дали епископ пакрачки Никанор Грујић, Велимир Чонић сомборски учитељ и други.[22] Печвар је за 94 године, изгубио 33 Србина, па их 1890. године броји само 51.[6] Године 1900. парох веменски Светозар Бољарић је администрирао у парохији Печварској. Из епархијског фонда дата је припомоћ од 200 к сиромашној црквеној општини у Печвару. Године 1906. умро је у Будиму Александар Богдановић трговац у 77-ој години живота. Родио се овај у Печвару, средином 19. века, затим бавио се дуго трговином у Баји и био је то отац Патријарха српског Лукијана Богдановића.[23]
Печвар је 1905. године био мала општина, у којој је од 508 домова, само три било српска са 15 душа. Ту је била српска црквена општина са поседом од 17 кј, а потпадале су парохијске филијале: Печуј и Рацмечка. У месту није било српске школе, нити свештеника, црква је била у лошем стању као и православно гробље. Парохију су опслуживали калуђери из манастира Грабовца, а о административним пословима бавио се старатељ мештанин Андрија Станишић.[24]
Српска православна црква у Печвару срушена је 1925. године.[25]
^Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small}