Михаило Исаиловић (Калафат, Румунија, 15. октобар 1870 – Београд, 13. јул 1938) био је глумац и редитељ.

Михаило Исаиловић је потекао из српске трговачке породице и образовао се у познатим школским установама тадашње Аустро-Угарске. Реалку је завршио у Грацу, а Конзерваторијум у Бечу где је био запажен на глумачком одсеку.^[1]

Глумачку каријеру је започео у Градском позоришту у Мајнцу 1888. године, а као глумац и понекад као редитељ, наступао је у позориштима у Прагу, Брну, Нирнбергу, Бремену, а једно краће време у Њујорку и Чикагу, након чега, поново игра у Бремену где наступа три године заредом, затим у Карлсбаду и поново једну годину у Америци.^[1]

По повратку на Европски континент, постао је члан и редитељ у Михаиловском позоришту у Франкфурту на Мајни где се затекао по избијању Првог светског рата. Током и након рата, радио је пет година у Базелу у Швајцарској. Од јуна 1920. године, па све до пензионисања октобра 1937. године, био је глумац и редитељ Народног позоришта у Београду, где је остварио близу 50 режија.^[1]

У периоду од 1921. до 1922. године, заједно са Пером Добриновићем и Јуријем Ракитином, био је професор у Глумачко-балетској школи у Београду.^[2]

Почетком уметничке каријере је одржавао везе са домовином 1897-1898. године, а потом након 1900. године, готово сваке године игравши у Београду своје омиљене улоге: Гренгоар, Фрања Мор, Шајлок итд.^[1] Исаиловић је са великим успехом креирао улоге Шекспировог репертоара.^[3]

Код нас је све време играо на лошем српском језику, са немачким акцентом, али упркос томе, био је високо рангиран и уважаван уметник.^[1]

1928. године је прославио 40 година уметничког рада у Београду.^[1]

У иностранству се прославио као добар драмски глумац, са јаким смислом за брижљиву психолошку студију текста и карактеризацију ликова. Најуспешније је тумачио улоге из романтичарског и класичног репертоара, а највише се истицао оригиналношћу и индивидуализмом као и покушајем да споји тежње старе и модерне глумачке школе.^[1]

Такође је веома значајан његов рад на обнови београдске позорнице.^[1] Михаило Исаиловић је на њу донео изузетно велико познавање широке области позоришта и сигурност у владању занатом сцене, какве пре њега нико на тој позорници није имао. Он је био уметник максималне дисциплине који је успешно покренуо и афирмисао метод рада који је за београдско позориште био нов,^[3] наиме, интензивно се залагао и изборио да се на место дотадашње импровизације уведе студиозни уметнички поступак^[1] чија је главна снага била у томе што доводи до чврсто изграђених представа, заснованих на нијансираној психолошкој анализи, сценски оствареној са укусом и складном повезаношћу у јединствену целину.

У постављању масе на сцену, Исаиловић је, такође, давао посебне редитељске резултате, који пре њега, никада нису постизани на домаћој сцени.^[3]

Његов педагошки рад са глумцима представљао је велик корак напред у студиозном креирању ликова и њиховом повезивању у јединствену целину која је, у његовим режијама, увек савесно служила пишчевој замисли.^[3][4]

Остваривши реформе глуме и режије у Народном позоришту у Београду, допринео је његовом искораку на виши - европски ниво. Сва његова остварења носила су одлике специфичног реализма, насталог у обрачуну са романтиизмом, а под утицајем натурализма и симболизма.^[1][4] Заједно са Јуријем Љвовичем Ракитином, ударио је темеље модерне режије у Београду.^[3]

• Тартиф -Тартиф, Молијер;
• Јаго - Отело, Вилијам Шекспир;
• Шајлок - Млетачки трговац, Вилијам Шекспир;
• Лир - Краљ Лир, Вилијам Шекспир;
• Фрањо Мор - Разбојници, Фридрих Шилер;
• Гренгоар - Гренгоар, Теодор де Банвил;
• Доктор Стокман - Народни непријатељ, Хенрик Ибзен;
• Исидор Лешо - Посао је посао, Октав Мирбо;
• Јаков - Џентлмени, Џон Голсворти;
• Крист - Ана Кристи, Јуџин О’Нил и др.^[1]

• Бранислав Нушић - Наход;
• Иво Војновић - Смрт мајке Југовића;
• Џорџ Бернард Шо - Пигмалион;
• Вилијам Шекспир - Млетачки трговац, Хамлет, Краљ Лир;
• Јохан Волфганг Гете - Фауст;
• Анри Батај - Луда девица;
• Вилхелм Мајер-Ферстер - Стари Хајделберг и др.^[1]

1. ^ ^{а б в г д ђ е ж з и ј к} Srpski biografski rečnik. Mladen Leskovac, Aleksandar Forišković, Čedomir Popov, Branko Bešlin, Младен Лесковац, Александар Форишковић. Novi Sad: Матица српска. 2009. стр. 191—192. ISBN 86-83651-49-5. OCLC 61286184. 
2. ^ Svetozar, Rapajić (2015), English: Monograph - Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, 2015 (PDF), Приступљено 2022-11-05 
3. ^ ^{а б в г д} Krleža, Miroslav, ур. (1960). Enciklopedija Jugoslavije. 4, Hil-Jugos. Zagreb: Leksikografski zavod FNRJ. стр. 369—370. 
4. ^ ^{а б} Jovanović, Raško V. (2013). Leksikon drame i pozorišta. Dejan Jaćimović. Beograd. ISBN 978-86-07-01999-1. OCLC 883837997. 

1. Милановић, Олга: Михаило Исаиловић, редитељ Народног позоришта у Београду између два рата (1988), Београд: Музеј позоришне уметности Србије.
2. Милошевић, Мата: Сећање на Исаиловића. Моје позориште. - 1984, мај, бр. 42/43/44, стр. 81-83.