Рођен је 15/27. априла 1843. у Свилеуви од родитеља Григорија и Јелене. Отац му је био свештеник, а по мајчиној линији је потомак Карађорђевог устаничког војводе попа Луке Лазаревића. Завршио је основну школу у свом селу, нижу гимназију у Шапцу, богословију у Београду (1863) и Духовну академију у Кијеву (1875).
Као удовац замонашио се у манастиру Букову и био предавач београдске Богословије, потом 1883. и ректор. У српско-турском рату био је војни свештеник. Професорски испит је положио 1881, а две године доцније постао је ректор богословије. Био је од 1883. редовни члан Српског ученог друштва, као и члан утемељач Српског археолошког друштва.[1]
На положају ректора га је затекао избор за епископа жичког 4. маја 1886. Након умировљења 28. маја 1889, с обзиром да је био представник „напредњачке“ јерахије митрополита Теодосија Мраовића, у Јени и Тибингену је студирао филозофију и теологију.
Протојереј Сретен Ј. Михајловић: Мало историје из живота епархије жичке (Епископ Никанор Ружичић) Преглед цркве епархије жичке, бр 5–6, мај – јуни 1930, Електрична штампарија Славка Поповића и сина, Чачак, 1930. стр 108 - 114.[мртва веза]
