Велика Писаница је родно место великог српског филолога, географа, књижевника, реформатора Павла Соларића (1781-1821). Потиче тај умни ученик и пријатељ Доситеја Обрадовића, из писаничке свештеничке поподице Соларић.[1]
Било је 1847. године у Великој Писаници 2875 православних Срба, а две деценије потом 1867. године - 3090 душа.[2] По подацима из 1905. године у месту је 1414 домова, од којих 592 српских. Становника је било 8018, од којих су Срби православци 3741 душа. Постоји у насељу српска православна црква и једна комунална школа. Пошта и брзојав се налазио у Грђевцу.[3]
Православна парохија је била прве платежне класе са једним парохом, који живи у парохијском дому. Православна црква посвећена Св. четвородневном Лазару подигнута је 1713. године. Претплату за једну ћириличну српску књигу послао је 1841. године поп Јован Рајчевић, који је и прота северински. Прота Јован је носилац златне медаље, коју је добио за верност и заслуге. Православни свештеник 1905. године је поп Михаил Соларић, родом из Капелне. Црквене матрикуле венчаних и умрлих су уведене 1746. године, а крштених 1760. године. Постојало је старо српско православно гробље.
У Великој Писаници је рођен Дошеновић Јован Атанасије доктор филозофије, бавио се трговачким послом у Трсту. Објавио је три краћа списа, од којих један чине лирске песме, између 1807-1809. године.[4]
Школа је по карактеру комунална са једним здањем, у којој 1905. године ради стални учитељ Милош Муждека.
Претплатник једне немачке књиге преведене на српски језик био је 1830. године, био је у Бјеловару Андрија Кушевић месни купац.[5] Тихон Деметровић се 1856. године обавезао да ће годишње слати по 5 ф. за издржавање пароха у сиромашној парохији у Вировитици.[6]
Место је 1885. године било у саставу Бјеловарског изборног среза за српски црквено-народни сабор у Карловцима. Тада је у том великом селу записано чак 3090 православних душа.[7]
До територијалне реорганизације у Хрватској налазила се у саставу бивше велике општине Бјеловар.
Други светски рат
Бјеловарски крај је страдао током Другог светског рата. Српски православни народ који је тамо живео је био непожељан у новој, ратној фашистичкој државној творевини "Независној држави Хрватској". Од првих дана успостављања Павелићеве милитантне државе почео је прогон становништва. Судбина им је била одређена: протеривање и малтретирање, промена вере или страдање. На мети су били људи, њихова имовина и православни храмови. Тако су из села Ласовца протеране су 23 српске староседелачке породице, из села Ровишта 90, из села Кобасичара општине Капеле 70 из вароши Бјеловара 70 и из села Беденчака 7, из Скуцане 26, из Рибњачке 15, из Горње Средице 12, из Велике Писанице 180 из Пољанчана 4, Тврде Ријеке 3 итд.[8]
Приличан број Срба напустио је тада православље. Тако је у Великој Писаници 10 породица са око 30 својих чланова прешло у римокатоличку веру.
У бјеловарском срезу поред многих других порушене су и цркве у селима Ласовцу, Великој Писаници и Беденику. Црква у Великој Писаници била је највеличанственији храм у бјеловарском срезу. Она је у време од 1. до 14, јануара 1942. године порушена, пошто је претходно иконостас (Јована Цетиревића сликан 1780. године) поливен гасом и запаљен. Наредбу за рушење издале су усташке власти, а само рушење „су учинили мештани католици из Велике Писанице“.
Становништво
На попису становништва 2011. године, општина Велика Писаница је имала 1.781 становника, од чега у самој Великој Писаници 1.065.[9]
^Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 118
