Tijekom Drugog svjetskog rata, vršilac najpovjerljivijih i najdelikatnijih vojnih i političkih zadaća. Organizator je ustanka u južnoj Srbiji, i Makedoniji. Kao Titov osobni povjerenik, upućivan je na zadatke u Bugarsku, Albaniju i Grčku.
Rođen je 3. avgusta1912. u selu Podgor, nedaleko od Cetinja. Potiče iz ugledne seljačke porodice. Njegovi roditelji - otac Nikola i majka Marija, rođena Pejović, imali su četvoro dece - sinove Đuru, Luku i Svetozara i ćerku Milicu. Njegov otac je jedno vreme radio u rudnicima Severne Amerike, a posle se vratio i bavio zemljoradnjom. Posle ujedinjenja Crne Gore i Srbije, 1918. godine, njegov otac je bio pristalica „zelenaša“, zbog čega je bio u nemilosti režima (bio je uhapšen i dve godine je proveo u zatvoru).
Osnovnu školu, Svetozar je završio sa odličnim uspehom u rodnom selu, a potom je, protivno očevoj volji, pošao za starijom braćom u gimnaziju na Cetinje. Za vreme gimnazijskih dana bio je član literarne družine, a u osmom razredu je bio predsednik udruženja literarne družine. Po završetku gimanzije, 1931. godine, zajedno sa svojim bratom od strica Brankom, otišao je u Beograd gde je upisao Pravni fakultet. Diplomirao je 1935. godine.
Studentski dani
Prva znanja o komunizmu i Sovjetskom Savezu, Svetozar je dobio od svog najstarijeg brata Đura, koji je studirajući filozofiju u Parizu, došao u dodir s komunistima i postao član Komunističke partije Francuske. Pošto se razboleo, tokom boravka u zatvoru u Italiji, 1927. godine se vratio u rodno mesto, gde je ubrzo umro. Pod njegovim utiskom, Svetozar i Branko, njegov brat od strica i nerazdvojni drug iz detinjstva su postali komunisti i počeli da proučavaju marksističku i sovjetsku literaturu.
Iako se još tokom gimnazijskih dana osećao komunistom, nije bio član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), jer je ona tada, usled veoma loših uslova desetogodišnjeg ilegalnog rada i progona njenih članova bila veoma slaba i neaktivna. Tek po dolasku na Pravni fakultet, uključio se u borbu revolucionarnog studentskog pokreta, koji je bio veoma aktivan i snažan na Beogradskom univerzitetu.
Učestvovao je u velikim novembarskim demonstracijama, novembra 1931. godine, zbog čega je iduće školske godine izbačen iz studentskog doma. Potom je stanovao privatno, a jedno vreme živeo je zajedno sa Đurom Strugarom, koji mu je bio drug iz gimnazije. Preko svog brata od strica, Branka Vukmanovića i druga iz gimnazije Branka Draškovića, početkom 1933. godine, stupio je u Komunističku partiju Jugoslavije. Zajedno sa njim u Partiju, tada je stupilo i nekoliko njegovih drugova iz gimnazije, među kojima i Novica Ulićević, Dimitrije Živanović, Ratomir Popović, Branko Mašanović i Đuro Strugar.
Kao član Akcionog odbora studentskog pravničkog društva, od novembra 1934. godine, bio je jedan od organizatora i rukovodilaca borbe studentske omladine. Nekoliko puta je bio među organizatorima izbora za Stručno udruženje, ali su izbori svaki put poništavani, zbog pobeda prorevolucionarnih studentskih udruženja. Zajedno sa Mirkom Tomićem, Đurom Strugarom, Vukmanom Knišićem i drugim studentima-komunistima, bio je jedan od organizatora i aktivnih učesnika velikih studentskih štrajkova na Beogradskom univerzitetu od 1933. do 1935. godine.
Zbog učešća u organizovanju studentskih štrajkova, više puta je bio hapšen. Prvi put je uhapšen, posle studentskih demonstracija, aprila 1934. godine, kada je u beogradskom zatvoru „Glavnjača“ proveo osam dana. Ponovo je uhapšen, posle studentskih demonstracija protiv zatvaranja studenata u koncentracioni logor u Višegradu, početkom februara 1935. godine. Tada je i sam poslat u logor u Višegrad, gde je bio od 4. februara do 20. marta1935. godine, kada je logor rasformiran, pod pritiskom demokratske javnosti. Po izlasku iz zatvora, juna 1935. godine je diplomirao.
Partijski rad
Posle završetka fakulteta, 1935. godine, odlukom Partije određen je da radi na formiranju novih i jačanju postojećih partijskih organizacija u Crnoj Gori. Najpre je radio na formiranju partijskih organizacija u Crnogorskom primorju, po selima od Budve do Petrovca. Potom je sa Nikolom Đonovićem, poslaničkim kandidatom Ujedinjene opozicije za barski srez, organizovao narodne zborove u svim većim mestima barskog sreza. Na tim zborovima, nastupao je i govorio u ime radnika, zbog čega je bio uhapšen i nekoliko dana je proveo u zatvoru u Cetinju.
U jesen 1935. godine, ponovo je došao u Beograd, gde je u pauzi do poziva u vojsku, radio sa Uglješom Danilovićem u Mesnom komitetu SKOJ-a za Beograd. Pošto se tada nalazio u veoma teškoj materijalnoj situaciji, jer mu je brat Luka prestao slati novac, zbog njegove povezanosti s komunistima, stanovao je kod druga Nika Vučkovića. Kao član Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd, angažovao se u političkom radu sa studentskom i radničkom omladinom i u organizovanju štrajkova i drugih akcija beogradskih radnika i studenata. Posle jedne provale u partijsku organizaciju, bio je uhapšen i zatvoren najpre u zatvoru „Glavnjača“, a potom u zatvoru na Adi Ciganliji.
Pošto je u policijskim evidencijama bio označen kao komunista, vojsku nije služio u Školi rezervnih oficira, što mu je kao diplomiranom pravniku po zakonu pripadalo, već u trupi sa običnim vojnicima. Najpre je bio u Subotici, a potom je prekomandovan u Prištinu. Pošto je sredinom 1936. godine u Crnoj Gori izbila velika provala u partijsku organizaciju, on je po nalogu suda iz Sarajeva uhapšen u vojsci i sproveden u Sarajevo (zbog velikog broja uhapšenih u Crnoj Gori, deo uhapšenih je sprovođen u Srajevo i Beograd). Bio je terećen zbog partijske aktivnosti u Crnogorskom primorju, tokom leta 1935. godine. Tokom boravka u zatvoru, zajedno sa Pavlom Kovačevićem, borio se za bolje uslove zatvorenika. Usled pritiska javnosti u Crnoj Gori, koja je zahtevala da se uhapšeni predaju sudskim vlastima, zajedno sa još dvanaestoricom zatvorenika prebačen je u Beograd i predat Državnom sudu za zaštitu države. Usled nedostatka dokaza, bio je oslobođen, a vreme provedeno u zatvoru mu je uračunato u vojni rok, tako da se ubrzo po povratku u vojsku, sredinom 1937. godine, pušten kući.
Po povratku iz vojske, jedno vreme je boravio u rodnom selu, a potom na moru u Petrovcu. Potom se sastao sa Blažom Orlandićem, članom novoformiranog Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru i Boku, koji ga je upoznao sa stanjem partijske organizacije u Crnoj Gori, posle velike policijske provale iz 1936. godine. Ubrzo potom je na predlog, Jovana Marinovića sekretara Pokrajinskog komiteta, otišao u Nikšić, gde je radio kao pripravnik kod advokata Gojka Garčevića, inače sipmatizera KPJ i aktivno učestvovao u organzovanju i jačanju partijskih organizacija. U Nikšiću je ostao sve do početka 1938. godine, kada je ponovo otišao u Beograd.
Po dolasku u Beograd, po savetu Boriše Kovačevića, zaposlio se kao pripravnik kod advokata Đurovića i učlanio se u Udruženje advokatskih pripravnika. Iako je u ovom periodu slabije politički delovao, bio je uhapšen jer je kod njega pronađen jedan partijski letak, za koji je policija sumnjala da je proglas Centralnog komiteta. U nadi da su na tragu nekom od članova CK, policajci su ga uporno mučili, a isleđenja su vršili policijski agenti Svetozar Vujković i Đorđe Kosmajac. On je uporno ćutao, a posle desetodnevnog štrajka glađu predat je Sudu za zaštitu države i prebačen u zatvor na Adi Ciganliji. Pošto sud nije mogao dokazati da je materijal pronađen kod njega, uopšte materijal KPJ, a kamoli CK KPJ, bio je oslobođen svih optužbi i pušten na slobodu.
Revolucionarni rad
Zatim je izabran za člana Mesnog komiteta KPJ za Beograd, a juna 1939. godine i za člana PK KPJ za Srbiju.
Od tada, pa do početka rata, 1941. godine, po zadatku PK KPJ za Srbiju i CK KPJ, radio je na širenju mreže partijskih ćelija u Srbiji i Makedoniji, kao i organizaciji partijske tehnike (organizovao je štampanje letaka, ilegalnih partijskih listova i drugog materijala). Od CK KPJ bio je zadužen da organizuje štampanje i rasturanje ilegalnog materijala u Srbiji, Vojvodini, Makedoniji, Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Po zadatku CK KPJ, avgusta 1939. godine radio je u Makedoniji, kao partijki instruktor, a u leto 1940. godine, kao instruktor PK KPJ za Srbiju, u unutrašnjosti Srbije: u Nišu, Zaječaru i rudnicima istočne Srbije. U jesen 1940. kao delegat CK KPJ prisustvovao je Pokrajinskoj konferenciji KPJ za Makedoniju.
Na Petoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju, juna 1940. godine, izabran je za člana Pokrajinskog komiteta i delegata za Petu zemaljsku konferenciju KPJ. Na ovoj konferenciji KPJ, oktobra 1940. godine, u Zagrebu, podneo je izveštaj o stanju partijske tehnike i bio izabran za člana Centralnog komiteta KPJ. Tada je i dobio nadimak „Tempo“. Govoreći o dinamičnosti političkih događaja na koje komunisti, a posebno partijska štampa i ilegalna partijska tehnika, moraju blagovremeno reagovati i o tome obaveštavati mase radnika i građana, Vukomanović je često isticao brži tempo političkog rada.
Neposredno pred početak rata, radio je u Beogradu, na organizovanju i tehničkom opremanju ilegalnih partijskih štamparija PK KPJ za Srbiju i CK KPJ. Bio je jedan od organizatora i rukovodilaca velikih demonstracija i manifestacija u Beogradu27. marta1941. godine.
Narodnooslobodilačka borba
Govor Svetozara Vukmanovića na drugom zasedanju ASNOM-a 1944. godine
Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, nastavio je da radi na organizovanju ilegalnih štamparija CK KPJ (na Banjičkom vencu i Avalskom drumu). Prisustvovao je istorijskoj sednici Politbiroa CK KPJ, 4. jula1941. godine, na Dedinju, na kojoj je doneta odluka o početku oružanog ustanka naroda Jugoslavije. Od tada pa do kraja rata, po zadatku CK KPJ i Glavnog štaba, u raznim krajevima Jugoslavije obavljao je istaknute vojne i političke dužnosti.
Kao delegat Glavnog štaba NOPO Jugoslavije i opunomođeni delegat CK KPJ odlazi u Bosnu i Hercegovinu. Pod njegovim rukovodstvom, 13. jula1941. godine, održan je sastanak Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH, na kome je preneo direktivu CK KPJ o početku opštenarodnog ustanka i razvoju oružane borbe prema uslovima u pojedinim krajevima BiH. Učestvovao je u donošenju najvažnijih odluka i rešavanju mnogih pitanja i vođenju oružane borbe u prvim mesecima ustanka u BiH, naročito u istočnoj Bosni.
Kao opunomoćeni delegat CK KPJ i Vrhovnog štaba, dobio je zadatak da u južnim delovima Jugoslavije organizuje i ojača partijska rukovodstva, pomogne oživljavanje oružane borbe i organizovanje partizanskih odreda i brigada. Pružio je veliku pomoć stvaranju, razvoji i radu KP Makedonije i NOV i PO Makedonije.
Drug Tempo pozdravlja Prvu makedonsku brigadu i grčke partizane u dolini Karadžove 1943.
Oslobodilački pokret u Makedoniji, na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije u 1943. i 1944. godini naglo je jačao i postao masovniji. Formirani su partizanski odredi i brigade, a potom divizije i korpusi. Pored toga Tempo je odlazio u Grčku i Albaniju, uspostavio veze s Bugarskom komunističkom partijom i održavao veze i sastanke s predstavnicima Centralnih komiteta i Glavnih štabova ovih zemalja zbog jačanja, povezivanja i koordinacije oslobodilačke borbe balkanskih naroda.
Sredinom 1944. godine, Tempo je avionom otputovao, iz Makedonije za Bari (Italija), a odatle brodom na ostrvo Vis, gde je na sastanaku Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ konstantovano da je Tempo veoma uspešno obavio sve zadatke CK i Vrhovnog štaba u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Posle toga, vrati se na partijski rad u Makedoniju, gde je ostao do novembra 1944, kada je na poziv CK KPJ, došao u oslobođeni Beograd.
Vršio je zatim funkcije: ministra rudarstava Vlade FNRJ, predsednika Saveta za energetiku i ekstraktivnu industriju Vlade FNRJ, predsednika Saveta za industriju Vlade FNRJ. Od 1953. godine predsednik je Privrednog saveta i potpredsednik Saveznog izvršnog veća (od 1954. do 1958), a zatim član Izvršnog odbora SUBNOR-a Jugoslavije i predsednik Centralnog veća saveza sindikata Jugoslavije (od 1958. do 1967.). Bio je član Saveta narodne odbrane, član Saveta federacije i član Izvršnog odbora Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Od novembra 1945. do aprila 1969. godine biran je za poslanika Savezne skupštine.
Na Petom kongresu KPJ, juna 1948. godine, izabran je za člana CK KPJ, od 1952. godine član je Izvršnog komiteta CK SKJ, a od oktobra 1966. godine član je Predsedništva CK SKJ. Do Devetog kongresa SKJ bio je član Centralnog komiteta SKJ.
Kao predsednik Saveza sindikata Jugoslavije, u intervju na televiziji kada se govrilo o lošem položaju radnika, iznerviran je rekao „pa ako radnicima nije dobro neka štrajkuju!“ U Socijalističkim državama štrajk je bio nezamisliv jer to su bile „države radnog naroda“. Tito mu to nije oprostio i uskoro se, 1970. godine, povukao iz političkog života i posvetio se pisanju knjiga. Pre nego što je to uradio imao je „razgovor“ sa Titom na Brionima gde ga je u četiri oka kritikovao da je ispustio stvar iz ruku i tražio da nešto preduzme. Tito je tada imao skoro 80 godina, bio je star i umoran i okružen ulizicama i lakejima. Ali vlast nije hteo da preda mlađima.
Godine 1971. napisao je knjigu „Revolucija koja teče“ i to je bila prva memoarska knjiga veoma visokog rukovodioca sa raznim pikanterijama. Živeo je povučeno sve do 1986. godine, kada je na predlog tadašnjeg vođe grupe „Bijelo dugme“, Gorana Bregovića pristao da zajedno s njim otpeva staru revolucionarnu pesmu „Padaj silo i nepravdo“, kao preludijum za pesmu koja je istovremeno bila i naslov novog albuma „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. Pored Tempa, u preludijumu je učestvovala i grupa štićenika doma za napuštenu decu „Ljubica Ivezić“ u Sarajevu.
Svetozar Vukmanović je imao čin general-pukovnika u rezervi. Voleo je slikarstvo i imao veliku zbirku vrednih slika. Umro je 6. decembra2000. godine u selu Reževićima, kod Petrovca u Crnoj Gori. Po sopstvenoj želji sahranjen je u rodnom selu Podgoru u Crmnici, pored svog tragično ubijenog brata Luke i najbliže porodice.
