Predinastički period Egipta (do 3100. pne) je period koji kulminira stvaranjem Starog kraljevstva, i Prvom od Trideset dinastija, na čijoj bazi egiptolozi dele istoriju faraonskog Egipta. Ovakvu hronologiju prvi je koristio Maneton. Stari Egipat je bio podeljen u nome (administrativne jedinice) još pre prve dinastije. Postoje zapisi o predinastičkim kraljevima, kao što je bio Narmer. Prva iskopavanja sa u kojima su nađeni ostaci iz ovog perioda su izvršena u devetnaestom veku u Nakadi, Abidosu, Koptosu i Hierakonpolisu.

Važno je znati da klima Egipta nije oduvek bila ovako suva kao danas, a ni reka Nil nije tekla istim putem. Dejstvo reke donosilo je eroziju strajih arheoloških slojeva, tako da su samo malobrojni tragovi iz praistorijskog perioda očuvani.

Nađeni su mnogi artefakti iz ovog perioda, kao na primer klinovi ašelskog tipa, dok ljudske kosti iz ovog perioda nisu pronađene.

Pretpostavlja se da su u Libijskoj pustinji postojala stalna ili sezonska jezera, te da su stanovnici tog vremena napuštali oblasti kada bi jezera presušila. Veravatno je oko ovih vodenih površina postojao bogat biljni svet, ali o tome nema materijalnih dokaza. Ljudi su se bavili lovom, a najčešće su lovili zečeve, bivole, nosoroge i žirafe. Nalazi iz Sodmeinske pećine kod Kuseira (blizu Crvenog mora) potvrđuju postojanje vlažnih uslova za vreme jedne faze srednjeg dela srednjeg paleolita. Ovde su pronađeni ostaci koji ukazuju na postojanje krupnih sisara u to vreme (slonovi, bivola). Kako je vremenom klima postajala sve suvlja, ljudske zajednice su se ograničile na dolinu Nila. Za srednji paleolit se vezuje i za sada najstariji nalaz ljudskih ostataka - telo deteta otkriveno 1994. godine, na Taramsi-1, blizu hrama Hathor u Denderi, čija se starost procenju je na oko 55 000 godina.

Lokaliteti iz ovog perioda su retki. Najstariji lokalitet, Nazlet Kater-4, jedan je od najstarijih primera podzemne eksploatacije u svetu. U ovu fazu se svrstava i nalazište Šuvihat-1, za koje se pretpostavlja da je staro oko 25 000 godina. Ovaj lokalitet je služio kao bivak lovcima iz tog vremena.

Pronađen je veliki broj lokaliteta iz ovog perioda. Oni pripadaju razdoblju između 21 000. i 12 000. godine pre sadašnjosti. Jedno od značajnih nalazišta iz ovog perioda je Vadi Kubanija. Ovde su ljudi sezonski boravili. U ishrani su koristili raznovrsne jestive biljke. Čovek se bavio i ribarenjem, kao i lovom na divlja goveda i gazele. Lokalitet E71K12 kod Esne je zapravo šupljina u dini. Ova se šupljina punila podzemnim vodama, i tako stvarala jezero. Ovde je čovek lovio divlje životinje, koje su bežale pred poplavom. U dolini Nila je postojala stenska umetnost. Jedan od najpoznatijih primera je crtež u El-Hošu, južno od Edfua, koji prikazuje ribarske vrše.

Prva neolitska kultura u Egiptu se javila u Libijskoj pustinji. Međutim, ova kultura se smatra neolitskom samo na osnovu dokaza o postojanju stočarstva, dok nema potvrde o postojanju zemljoradnje. Neki autori tvrde da, s obzirom da ima keramike, a nema zemljoradnje, ovu kulturu treba nazvati keramičkom a ne neolitskom. Ovaj period se može podeliti na rani neolit (8800 - 6800. pne) srednji neolit (6500 - 5100. pne) i pozni neolit (5100 - 4700. pne). S obzirom da su pronađene kosti goveda, pretpostavlja se da je čovek već gajio domaće životinje, jer je klima bila takva da bi ove životinje teško preživele u pustinjskim uslovima bez pomoći čoveka. Životinje nisu držane radi mesa, nego prvenstveno radi mleka. Ljudi su lovili divljač (zeca i gazelu). Na svim ranoneolitskim lokalitetima su pronađeni fragmenti keramike. Oblici su jednostavni, ali su posude pažljivo izrađene i ukrašene. Lokalitet E-75-6 spada u jedno od najzanimljivijih nalazišta iz ranoneolitskog perioda. Tu su postojali veliki rezervoari podzemnih voda, do kojih se u sušnim periodima moglo stići kopanjem bunara. Na ovom lokalitetu pronađeno je nekoliko nizova koliba.U srednjem neolitu dolazi do promene u tehnologiji izrade kamena. Posle 4900. godine pne. pustinja je postajala sve nepogodnija za život zbog promene klime.

Epipaleolitski lokaliteti su najčešće prekriveni rečnim nanosima, tako da ih nije otkriven veliki broj. To su pre svega elkabska i karunska kultura. U Elkabu je otkriveno nekoliko manjih lokaliteta. Ribarenje je napredovalo u odnosu na raniji period, tako da su sada korišćeni stabilniji čamci, kojima se moglo ribariti i na Nilu. Pripadnici ove kulture su bili lovci i ribari, koji su tokom vlažnog letnjeg perioda boravili u pustinji. Karunska kultura se naziva i kultura Fajum B. Njeni ostaci su registrovani u blizini Fajumskog jezera. Ovdnje se čovek bavio ribarenjem, lovom i sakupljanjem plodova. Za sada je pronađen samo jedan grob iz ove faze. To je telo žene u blago zgrčenom položaju, okrenuto glavom prema istoku, licem prema jugu.

Lokalitet u El-Tarifu je izvor podataka o tarifskoj kulturi. Ovde nema dokaza o postojanju zemljoradnje niti uzgoja životinja. Fajumska kultura je drugi naziv za kulturu Fajum A i u njoj prvi put u Egiptu zemljoradnja postaje osnovni oblik delatnosti. U okolini nekadašnjg Fajumskog jezera pronađeno je preko 100 silosa dubine oko pola metra. Jedno od najnačajnijih nalazišta iz ovog perioda je Merimde Beni Salami, koje se nalazi na jugozapadnom delu delte Nila. Ono odgovara periodu od 5000. do 4100. pne.

Badarska kultura sadrži najstarije dokaze o postojanju zamljoradnje u Egiptu. Pronađeni grobovi su često s asurom prostrtom pod telom. Tela su okrenuta glavom prema jugu, licem ka zapadu. Prema sadržaju grobova, i podatku da su bogatiji grobovi izdvojeni u jednom delu, može se osnovano tvrditi da je u badarskoj kulturi došlo do društvenog raslojavanja. U badarskim grobovima su pronađene figure od gline, slonovače ili kljova nilskog konja. Što se tiče keramike, ona je izrađivana od mulja iz reke Nil, najčešće sa karakterističnim češljastim ornamentom - po glinenoj površini je prvo prevlačen češalj, a potom je glačana.

Nakadsko doba je ime dobilo po lokalitetu Nakada, na kome je Flinders Pitri 1892. godine otkrio veliko nalazište. Pitri je pokušao da utvrdi hronologiju događaja, koristeći oblik i ukrase na keramici koja je pronađena. Na taj način, podelio je događaje u tri perioda: amraška kultura (Nakada I), gerziška kultura (Nakada II) i Nakada III.

Znanje o ovoj fazi uglavnom potiče od predmeta nađenih u grobnicama. Amraška kultura je slična starijoj badarskoj kulturi, iako se grnčarija u ove dve kulture ipak razlikuje. Na grnčariji amraške kulture prikazane su najčešće životinje i ljudi, kao i različiti floralni motivi. Ljudi na keramici su najčešće u lovu. Način predstavljanja ljudi, kao i ukrasi na grnčariji predstavljaju preteču ukrasa koji će se javiti kasnije, u faraonskom Egiptu. Grobovi ukazuju na društvenu raznovrsnost i društvo u kom se već naziru začeci faraonske civilizacije. Ljudi su gajili ovce, koze, goveda i svinje, a lovili gazele i ribu. Bavili su se i zemljoradnjom (ječam, pšenica).

Dolazi do promena, a one se pre svega ogledaju u širenju na sever i jug. Grobnica 100 u Hierakonpolisu jedina je oslikana grobnica iz predinastičkog perioda. U ovoj fazi postoje već komplikovani pogrebni obredi - moguće je da je telo obavijano platnenim trakama. Najčešći motivi funeralne dekoracije su barke. Reka je, uopšte, u životu tadašnje civilizacije sigurno imala veliki značaj. Dolazi do napretka u obradi kamena, kao i u izradi predmeta od bakra.

Maadski kompleks je relativno skoro pronađen. Nalazi se blizu današnjeg Kaira. Ova kultura je trajala od drugog dela Nakade I do sredine Nakade II. Grnčarija obuhvata najčešće loptaste posude sa uskim vratom, retko ukrašene. Trgovina je postojala najverovatnije sa gornjim Egiptom i Palestinom. Gajene su domaće životinje. Grobovi su skromniji u odnosu na nakadsku kulturu. Zanimljiv je lokalitet Buto, koji ima sedam slojeva kroz koje se mogu pratiti faze prelaska maadskih kultura u protodinastičku.

• Historija Starog Egipta

• Ijan Šo. Oksfordska istorija starog Egipta. Klio (Clio), 2004. ISBN 86-7102-137-8

Predinastički Egipat na Wikimedijinoj ostavi